Антикваријат као фронт политичких дејстава

Пре 90 година, 20. октобра 1920. године председник совјетске владе Владимир Лењин потписао је један од најспорнијих историјских докумената: О продаји антикварних вредности у иностранство. Земљи у којој је после револуционарног преврата 1917. године управо био завршен крвави рат, веома је био потребан новац.
 

Постоји тачка гледишта да је Лењин потписао декларацију како би легализовао и довео у контролу трговину културним вредностима одузетим и националзованим од стране бољшевика, која је текла неконтролисана. Ипак наслеђе то ипак није спасло од развлачења. Продаје руских кутлрних вредности, између осталог на аукцијама у иностранству, текле су све до краја 30-их година, наносећи непоправљиву штету великим музејским збиркама.
 

Ипак: Не треба се према овом декрету удносити као према путу отвореном за продају, то је шематично, тврди у интервјуу за Глас Русије шеф сектора рукописних и документарних фондова Музеја Московског Кремља Татјана Тутова. И подсећа на следеће чињенице:
 

У епохи револуције нова власт покушава да изађе на крај са наслеђем прошлости и да при томе извуче највећи профит, каже Татјана Тутова. Тако је било увек, и у Француској за време Луја 14, и у Енглеској за време Кромвела, и у Немачкој приликом секуларизације црквених вредности почетком 19. века, и управо од тога музејски сарадници су покушавали да задрже бољшевике. На срећу, у структурама власти 1917. налазили су се такви посленици културе као што је Анатолиј Луначарски. На лето 1920. године, наставља Татјана Тутова, тачније још пре изласка поменутог декрета, била је донета владина одлука о одузимању из музеја вредности високог материјалног достојанства. Анатолиј Луначарски је одмах изразио категорични протест, и одлука је коригована. Декрет који је уследио тицао се само антикварних вредности, не музејских. То је била мала победа музејских посленика такође. Они су се упутили председнику Вишег савета народне привреде Алексеју Рукову и убедили га да није у праву. Крпити финансијске рупе државе на рачун културних вредности, писали су они, то је исто као излазити у пустињу и поливати је из кофице. Губици су колосални, а резултат никакав.
 

Тако је масовна продаја вредности коју су хтели да започну одмах после револуције, била обустављена. А шта се тада дешавало иза чувеног декрета? Стваране су специјалне структуре које су се на приватном тржишту бавиле куповином антикваријата ради касније продаје у иностранству. Прватних продаваца је било доста – у земљи је беснела глад, и власници драгоцености су их размењивали за хлеб и кромпир. Само овим ствар се није ограничила, приметила је Татјана Тутова.
 

Ипак су пустили пипке у музеје, чему су се веома противили музејски посленици. Крајем 20-их година ствар је дошла до жртава. Дмитриј Иванов, директор Оружане палате Кремља, не желећи да потписује спискове за одузимање вредности одлази са дужности, осетивши немогућност даље борбе. Убрзо га налазе са железничкој прузи, тобоже извршио је самоубиство. Зменик директора Владимир Клејн потписао је писмо влади о томе да Оружана палата као музеј може да изгуби светски значај. На крају је успео да спасе између осталог амбасадорске дарове. Сада чувена сала амбасадорских дарова чуди све наше посетиоце. А Владимира Клејна су затворили, после чега је умро од срчаног удара. Стрељали су научног секретара Пављукевича, репресирали су још неколико сарадника.
 

Како праведно признају историчари, ни једна земља почетком 20. века није поседовала такву збирку драгоцености у црквама, манастирима, музејима, дворцима, вилама и у личном коришћењу грађана као Русија. Да, велики део ових небројаних националних богатстава је изгубљен. Али и очувано, често чудом и по цену живота, културно наслеђе Русије још увек остаје једно од највећих у свету.
 

Данас Русија, као и свака цивилизована земља има законе који регулишу трговину антиквитетима и максимално спречавају формирање такозваног црног тржишта антиквитета. Ови нови закони пре свега штите музејске фондове.