Спознаја православља
`Достојевски је мој учитељ и мучитељ`. Свако ко се озбиљније бавио проучавањем књижевног дјела Фјодора Михајловича Достојевског, сложиће се са овом изјавом оца Јустина Поповића, изнијетом у можда најбољој књизи српских мислилаца о великом руском писцу, у књизи `Философија и религија Ф.М. Достојевског`", пише Бранимир Нешић у чланку "Апостол православног реализма - Питање људске слободе у књижевном делу Фјодора Михајловича Достојевског".
Како даље наводи Нешић, "немогуће је да неко успије у покушају откривања Достојевског, а да није упознат са суштином његовог живота и његовог писања - са Православљем. Ево његових ријечи о томе: `Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином`".
Како наводи Нешић, позивајући се на оца Јустина Поповића, Достојевски описује два "типа" људи.
- Отац Јустин Поповић објашњава: „Само два су пута у животу човјечијем: пут православно-подвижнички и пут неправославни, свјетски. На православном путу човјек се одриче себе и свијета око себе, и усамљује се ради Христа, да би га Христос кроз сједињење са Собом сјединио са свима људима и тварима; на путу неправославном, човјек егоистички усамљује себе ради себе, остаје увијек херметички затворен према људима, остаје увијек сам, увијек један, постепено се гуши, док најзад не изумре. У првом случају, резултат је духовна радост и мир, у другом духовно самоубиство и немир - цитира Нешић.
Тај други тип људи био је описиван и код других великих свјетских класика: Бајрон и његов Чајлд Харолд, Љермонтовљев Печорин, Пушкинов Евгеније Оњегин, Стендалов Жилијен Сорел... Како сматра Нешић, и неки ликови Достојевског кореспондирају са наведеним ликовима.
- Али, Достојевски уводи једну нову димензију код својих ликова, он на врх духовног склопа личности вазноси - покајање. Покајање које је основ за сваку христолику врлину, покајање које једино Православље није занемарило у своме учењу. И управо покајање много рода роди, и управо покајање краси све христолике ликове Достојевског: и старца Зосиму, и Аљошу Карамазова, и кнеза Мишкина и многе друге. Њима се, рецимо и то, послије свог злочина и голготног пута, придружује и Родион Раскољник када је узвикнуо: „Крив сам!!!"- пише Нешић, наглашавајући да је Достојевски познавао Православље, и када је послије разноразних анархистичких и декабристичких лутања открио Христа, никада га се више није одрекао.
Такође, Нешић изричито наглашава да су нетачна све тврдња да је Достојевски бесловесно прихватио Христа и да је његов књижевни рад био „религиозна затуцаност".
- Извор
- dan.cg.yu
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
19. маја на београдском аеродрому упокојио се јеромонах Роман (Матјушин) — песник са гитаром, монах и човек који је Србију носио дубоко у срцу....
9. маја 1945. године у 00:43 по московском времену у Берлину је потписана безусловна капитулација нацистичке Немачке....
У Москви је представљен пројекат споменика пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који ће бити постављен на југу Србије....
У свечаној и достојанственој атмосфери у Руском дому у Београду, отворена је изложба поводом великог јубилеја: 110 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије. Ова изложба окупила је љубитеље...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Џингисиди, како се називају потомци великог освајача, чинили су политичку елиту моћне монголске државе Златне хорде....
Остале новости из рубрике »
















