Он и она на прагу вечности

Пре сто година, на овај новембарски дан (20. новембар) из живота је отишао велики руски писац Лав Толстој. Смрт га је задесила на малој железничкој станици Астапово, далеко од родне куће и породице, коју је напустио недуго пред смрт. О загонетном финалу живота Лава Толстоја, на врхунцу светске славе, и дан-данас се дискутује у целом свету. Изложићемо једну од верзија, оваплоћене у меморијалној експозицији „Он и она“. Ова изложба је отворена у Москви у старинској једноспратној вили, смештеној директно преко пута зграде радио компаније „Глас Русије“

„Има 18 верзија о томе због чега је Толстој напустио родно гнездо, које је ватрено волео – имање у Јасној Пољани, где је одрастао и где је рођено тринаесторо његове деце,“ каже у интервјуу за „Глас Русије“ заменик директора Руског државног музеја Лава Толстоја, координатор изложбе „Он и она“ Тамара Бурлакова.

Овај одлазак Иван Буњин је назвао „ослобођењем Толстоја“, Штефан Цвајг – „бекством ка Богу“, фински писац и пријатељ Лава Толстоја Арвид Јарнефелд „напуштањем својих ради приближавања туђима“. Међутим, желим да скренем пажњу оно главно, - истиче Тамара Булакова, - овај одлазак је представљао последицу несугласица између Лава Толстоја и његове жене Софије, и то несугласица двоје људи који су се веома волели. Суштину конфликта сам писац је одлично изразио у писму упућеном жени: „Теби су главна деца, а мени – моја душа.“ Како је касније приметила њихова кћи Татјана, „у овом конфликту су обоје бранили оно најдрагоценије“.

„Најдрагоценије“ су у првом периоду дугог заједничког живота Толстој и његова жена схватали скоро исто, и на изложби „Он и она“ има много знакова среће – сачуване су свеће са венчања, с љубављу насликани портрет жене и јувелирски украс танане израде: прстен „Ана Карењина“. Он је намењен Софији Толстој као верној помоћници у списатељском раду. Жена је добро разумевала тешко читљив мужевљев рукопис и преписивалаје његове рукописе – апсолутно све, а не само роман „Ана Карењина“, а за рад на њему је на поклон добила прстен с рубином и два брилијанта.

Међутим, са временом се у Толстоју одиграва промена и њену озбиљност Софија, која је била 16 година млађа од свог супруга, није могла до краја да схвати. „Прелом Толстојевог схватања света,“ наставља Тамара Булакова, „пада у време рада на „Исповести“.

То је трећа од најпознатијих исповести у историји светске културе. Прву је написао блажени Августин, а другу Жан-Жак Русо. У својој „Исповести“ Толстој је испричао о „прекретници“, како је сам назива, која му се десила почетком 1880-их година и која је означавала потпуни препород. У овом периоду његова жена поше рођацима. „Љовочка све време „ради“, али, авај, пише нека размишљања на религиозне теме. Желела бих да што пре то заврши, да то прође као болест.“ Нажалост, - истиче Тамара Булакова – Толстојев сложени духовни рад најближа особа је доживљавала као болест. Управо то је била основа трагичне неслоге, која је довела Толстоја до одласка из Јасне Пољане.

О Толстојевом препороду на изложби красноречиво говоре личне ствари „атипичне за грофа“: слободна сељачка блуза, коју је Лав Толстој почео да носи и у којој је снимљен у тренутку док је косио траву. Ту је и пример занатлијског Толстојевог рада: квалитетне кожне ципеле с лакираним врхом и како би се данас, рекло, на платформи на штиклу. Ову модерну обућу Лав Толстој је поклонио пријатељу – песнику Атанасију Фету.

Толстој је у неколико наврата покушавао да оде из Јасне Пољане. Први пут – још 80-их година. Тада је у дневнику оставио следећу забелешку о својим ближњима: „Чудим се њиховој окрутности... Цепају ме на делове... Понекад желим све да напустим.“ И Толстој је отишао написавши жени: „Мој одлазак ће те ражалостити. Али схвати и веруј да нисам могао другачије да поступим.“ Скоро 30 година касније, последње путовање писца се завршило трагично.

Један од најпотреснијих експоната на изложби „Он и она“ је фотографија Софије Толстој у природној величини. У топлом капуту, умотана у шал, са спољашње стране се прибила уз прозор сиромашне дрвене куће покушавајући да види свог мужа на умору, који је лежао на обичном гвозденом кревету. „Нису је пустили да дође код њега,“ подсећа Тамара Бурлакова.

То јој нису дозволили кћерка Александра, па ни други чланови породице. Наравно, сви су имали објективне разлоге – плашили су се да ће погоршати Толстојево стање. Међутим, у томе се испољио невероватан акт окрутности и неправедности у односу на жену, која била предодређена да 48 година буде супруга генија. У новом енглеском филму о Толстоју „Последње васкрсење“ нарушена је историјска истина: тамо се жени дозвољава да дође код мужа и они се опраштају. То се у стварности није догодило...

 
„Софија Толстој је једном замислила свог мужа... као чаробњака,- каже у закључку Тамара Бурлакова. Као да овај чаробњак иде испред гомиле народа с фењером обасјавајући јој пут. А себе и своју породицу је видела... – не, не поред њега, не међу изабранима, већ као део гомиле, признајући колико је тешко ићи за оним ко је можда столећима испред не само својих ближњих, већ и читавог човечанства.“