Десета планета испричала о себи

Периферија Сунчевог система ретко и нерадо издаје своје тајне. Када се такав догађај деси, научници га сматрају великим успехом. Ових дана имали су јединствен случај да прецизирају параметре Ериде, најмасивнијег небеског тела које лежи далеко ван орбита главних планета. Једно време стручњаци су чак мислили да оно треба да се укључи у састав Сунчевог система као десета планета.
 

Ерида је требало да прође испред једне од далеких звезда и да је заклони. За ретко помрачење припремало се неколико опсерваторија у Западној полулопти, али видела су га само три телескопа у Чилеу, која су доспела у сенку Ериде. Време за које је звезда била заклоњена било је резаличито – од 27 до 76 секунди. Разлика у секундама се испоставила посебно важна, зато што се према њој може прорачунати размера Ериде, ако знамо растојање међу телескопима, каже московски астроном Владимир Сурдин.
 

Све звезде су тако далеко, да се може рачунати светлост које иде од њих скоро као паралелни зрак. Значи, сенка која је прешла преко површине Земље, од планете Ериде, скоро одговара њеној контури. По сенци можемо да измеримо величину мале планете коју видимо на небу као тачку. Још јуче били смо сигурни да је то највећа патуљаста планета, да је њена величина две и по хиљаде километара, али испоставило се мање, отприлике 2300 километара.
 

Списак познатих објеката на периферији Сунчевог система сада премашује хиљаду. Највећи међу њима, осим Ериде, јесу Макемаке и Хаумеа, које су назвали патуљастим планетама или плутоидима. У ту групу су убројали и Плутон, лишивши га статуса пуноправне планете под бројем 9. Многи становници периферије били су пронађени помоћу телескопа у планинама северног дела Чилеа, наставља Владимир Сурдин.
 

Тамо је одлична клима за астрономска посматрања, много ведрих ноћи, прозиран ваздух, зато што је поред хладан Тихи океан. Тамо иду астрономи и из Сверне Америке и из европских земаља. Наши момци путују у Чиле, постављају у њиховим опсерваторијама неке инструменте.
 

Али никакви телескопи, ни чилијски, ни орбитални Хабл ипак не могу да дају детаљну слику плутоида. Види се само размивена тачка. По њеном кретању на фону звезда може се прорачунати путања орбите и индиректно маса. До данас није јасно шта представља површина истог тог Плутона, откривеног још пре 80 година. тим пре Ериде, која се налази од нас два пута даље.
 

А помрачења звезда већ су помагала да се изврше кључна открића. 1984. године једну од звезда прекрио је Нептун. до почетка помрачења звезда је неколико пута на кратко блеснула и запалила се. То је био очигледан знак да планета има прстенове, невидљиве са Земље. 1988. године, када је звезду помрачио Плутон, она се није гасила тренутно, већ постепено. То је изазвало шок научника, који су схватали да Плутон поседује атмосферу, мада по свим прорачунима не би требало да је буде. Његови јасни снимци се очекују 2015. године, када ће поред проћи америчка страница. Тада ће могуће остати неколико тајни мање.