Други светски рат: филмски погледи из 21.века

65-годишњица победе над фашизмом у Другом светском рату је била обележена снимањем много нових филмова о трагичним догађајима војне историје 20.века. Многи филмови – радови мајстора из 20 и више земаља – су укључени у програм Седмог Међународног филмског фестивала „Волоколамска црта“ који се спроводи од 16 до 20.децембра. Домаћин фестивала је Волоколамск, град у којима су се водиле огорчене битке у зиму 1941. године. Управо овде у близини Москве хитлеровске војске су први пут поражене и одбачене даље од главног града.
 

Пре отварања фестивала се сазнало да су организатори доделили специјалну награду чувеном руском режисеру Никити Михалкову за стварање филмске епопеје „Варљиво сунце- 2. Суочавање“. Одлуку својих колега познати критичар Кирил Разлогов је овако коментарисао:
 

Од свих руских филмова филм Михалкова је у уметничком односу најзапаженији, апсолутно излази из оквира традиција „совјетског ратног филма“. Филм је намерно склопљен из делова који као да нису повезани, или је та повезаност мало уочљива. Управо хаос – када се не зна са које стране иде непријатељ, а са које пријатељ, ко, где и како – са тачке гледишта редитеља и сценариста карактерише почетак рата против агресора.
 

Колега Никите Михалкова, познати руски редитељ Алексеј Учитељ у свом филму „Крај“ окреће се ка историји Другог светског рата, условно говорећи са другог краја. Он истражује послератни синдром, показује како је тешко људима да превазиђу последице трагичних догађаја, мржњу која је дубоко продрла у свест. При томе филм је снимљен по холивудским законима, у стилу „екшн“ и номинован за „Оскара“ и „Златни глобус“.
 

За сада је непознато какву ће оцену добити од жирија „Крај“, али филм „Један рат“ је већ покупио 20 фестивалских награда у разним земљама. То је рад глумице и редитеља Вере Глагољеве, који покреће тему непознату за руски филм: судбине жена које су под окупацијом родиле децу од Немаца.
 

О првим данима и сатима рата прича и млади режисер Александар Кот, који је снимио „Тврђаву Брест“. Браниоци те тврђаве на западној граници Белорусије су се држали неколико месеци без  муниције, воде, хране. Александар Кот прича како је филмска трупа дошла у меморијални музеј „Тврђаве Брест“:
 

Обишли смо места где су се водиле борбе, територију тврђаве, спустили се у подруме – говори режисер. – Тамо постоје подруми у којима је горео камен, топила се цигла – тако се нешто у принципу не дешава. Натписи на зидовима – „Умирем, али се не предајем“, „Збогом, Отаџбино“ – све се то сачувало. Све је то потресло. Па још кад сазнајеш о људима који су се тамо борили, питаш се: а да ли бих и ја то могао?
 

„Одавно нисам осетио нешто тако, као утисак који је на мене оставио филм „Тврђава Брест“. Кад одрасли мушкарци плачу у биоскопу – то нешто вреди“ – такав је утисак једног гледаоца, који је изразио осећања многих.