„Оклопњача Потемкин“ – прва љубав кинематографа

20. децембра се навршава 85 година од премијере чувене „Оклопњаче Потемкин“ великог руског филмског редитеља Сергеја Ејзенштајна.
 

Ово ремек дело немог филма је ушло у списак најбољих филмова свих времена и народа буквално годину дана после премијере. Од 50-их година филм сваки пут улази у рејтинг 10 најбољих филмова света према британском часопису „Сајт енд Саунд“. Ове године значај филма „Оклопњача Потемкин“ је поново потврђен: он је заузео треће место на списку 100 најбољих филмова светске кинематографије према часопису Емпајр. Руски историчар филма Наум Клејман у интервјуу Гласу Русије овако коментарише избор:
 

Човечанство држи у сећању одређена уметничка дела, - говори Клејман – грчи Партенон, „Ђоконду“ Леонарда да Винчи, Девету симфонију Бетовена... „Оклопњача Потемкин“ је била пробој далеке 1926 године: људи су осетили да филм може да остави утисак исто као музика, позориште, и схватили су да је филм права уметност. Та прва љубав према руском филму се поклопила са првом љубављу према кинематографу као према правој уметности.
 

Занимљиво је да је Сергеј Ејзенштајн радио на овом ремек делу по наруџбини – за 20-годишњицу прве руске револуције 1905 године која је угушена од стране царског режима. У основи филма је један сиже – бунт морнара оклопњаче „Потемкин“  у Одеси. На страну морнара су стали становници града. Власти су жестоко реаговале. Али ескадрон бродова је одбио да пуца у бунтовнике и пустио брод у отворено море. У том финалу филмски критичар Клејман види основни смисао филма Ејзенштајна, који се појавио после револуционарних догађаја у Русији, после Грађанског рата, када је живот ишао мирним токовима:

„Потемкин“ је био позив да се стави крај насиљу, неправди и Грађанском рату. Смисао финала је у томе да ескадрон не пуца у „Потемкина“, ни „Потемкин“ у ескадрон. Победила је реч „браћо“, која је написана великим словима преко екрана. То је оно огромно позитивно, говори експерт. То је позив на братске односе међу људима. У то сам се убедио много пута у најнеочекиванијим моментима – на Берлинском филмском фестивалу, у париској Опери, где су филм давали уз живи оркестар на гигантском платну.

Од 1926. године „Оклопњача Потемкин“ се даје на светским екранима. Прва земља која је купила филм је Немачка. На жалост, немачка цензура је посекла најјача места. И то је било најстрашније јер Русија је продала Немачкој оригинал филма, а он је враћен оштећен. Затим у епоси Стаљина, совјетски цензори су такође унели своје поправке. Као резултат свега тога 70-их година филм је морао на репарацију. Тада је за њега музику написао Дмитриј Шостакович. Па ипак пуна верзија „Оклопњаче Потемкин“ је показана тек 2009 године у Берлину. Наставља Наум Клејман:
 

„Потемкин“ је један од најутицајнијих филмова светског кинематографа. Италијани су одједном видели да се може снимати без декорација, без „звезда“, може се снимати о народној судбини на улици, о истинитим догађајима. Тако се родио неореализам. Бразилци су видели да се може снимати филм о гневу, експресиван, филм који се обраћа душама и разуму људи, који види грађане у публици, а не само људе који су дошли да се проведу. Из „Потемкина“ су многе филмаџије узеле убеђеност да филм може да утиче на реалност. Многи изучавају монтажу „Потемкина“, умеће да се направи лаконски кадар, да се створи ритам – веома драматичан. Филм је до дана данашњег уџбеник формалних лекција. Изучава се у свим филмским школама света. У Холивуду раде многи који одлично познају филмску класику. На пример, Френсис Форд Копола ми је говорио да је сакупио све филмове Ејзенштајна у својој филмотеци.
 

То је фантастично: неми филм снимљен пре 85 година „Оклопњача Потемкин“ до дана данашњег изазива дивљење гледалаца, а професионалци не престају да откривају у њему нове дубине.