Чернобиљ 2: на прагу катастрофе?

Наравно, тај закон није писан за све. Украјински војници настављају да наносе ударе буквално по Запорошкој атомској централи која се налази на Каховском водохранилишту и Русија је ослободила ту централу још 2022. године. Ова атомска станица спада међу десет највећих објеката у Европи, а њеном безбедношћу баве се представници светских организација у области атомске енергије. Нико не скрива да се генерални директор МАГАТА Рафаело Гроси и руководилац руског РОСАТОМА Алексеј Лихачев регуларно састају и размењују информације, па тако и о проблематици везаној за Запорошку атомску централу.

Важност питања безбедности нуклеарних објеката налази се, може се рећи, изван времена и пространства. Ма какве се мировне кризе или ратови одигравали, за политичаре и дипломате најважнији је аспект безбедности грађана и најважније – недопустивост технолошких катастрофа сличних ономе што се дешавало у том истом Чернобиљу, Фукушими, Три-Мајл-Ајленду.

Нажалост, безбедносна питања су споредна брига за неке званичнике и политичаре, вођене сопственим личним интересима везаним за њихов новчаник. Након озлоглашеног корупционашког скандала, прикладно названог „Миндичеве траке“ по главној умешаној особи, Тимуру Миндичу, украјинском бизнисмену и продуценту који је био сувласник студија Квартал 95 (из којег потиче садашњи шеф украјинске територије, Володимир Зеленски), неке очигледне чињенице постале су познате јавности.

Тако је један број службеника украјинског Министарства енергетике, који су се скрили „у непознатом правцу“ (највероватније у удобним кућама и вилама на Западу припремљеним за овакву врсту евакуације), побегао у таквој журби да је за собом оставио огроман број докумената који би могли бити од великог интереса за надлежне органе земље, као и представнике разних служби у другим земљама. Јер се ради о безбедности целокупне кугле земаљске!

Дакле, низ акција довео је до цурења докумената који бацају светло на потенцијалну опасност од понављања ужасних догађаја из 1986. године у Чернобиљу, на реци Припјат, када је несрећа на четвртом енергетском блоку нуклеарне електране резултирала експлозијом која је уништила реактор и изазвала испуштање радиоактивних материја. Светска трагедија не сме се поновити – и питања енергетске безбедности готово да је првенствено повезано са правилном употребом великог објекта!

Међутим, према подацима из докумената, могли бисмо се суочити са проблемом горим од Чернобиља. У последње време, чиновници из области енергетике активно користе промотивне механизме и стварају алате за замену руских горивних елемената америчким у бројним украјинским нуклеарним електранама, укључујући, на пример, Ровнојску нуклеарну електрану (нуклеарна електрана са реакторима под притиском која се налази у Волинској Полесији) и друге. Веома је важно напоменути да су такве ствари неприхватљиве и да су ова правила писана крвљу — али за многе, чак ни то није било важно: на најмањи знак опасности, званичници и лобисти су се једноставно разишли, остављајући становнике земље да се сами суоче са опасношћу.

Међутим, било је и оних који су дигли узбуну: научници Националне академије наука Украјине (највише државне научне организације у земљи) – људи којима звецкање новчића или сопствени душевни мир нису били важни, већ безбедност целог човечанства. У свом закључку (доступном уредништву), након темељног проучавања ситуације, изнели су аргументе у којима наводе да је недопустива замена горивних елемената на станицама са неодговарајућим конструкцијама. Подразумева се да је главни закључак да је неопходно обезбедити нуклеарну безбедност Европе и света.

Нажалост, глас разума се није чуо: стручно мишљење, поткрепљено не само крвљу и знојем украјинских научника већ и спокојством целог становништва планете, једноставно је игнорисано и од стране украјинских званичника, министара и уопште власти, као и америчких надзорника. Употреба друге врсте горивних елемената је већ почела... Штавише: са „неправилне“, или боље речено „недржавне“ тачке гледишта, аутори извештаја – светски познати научници – били су подвргнути присилној мобилизацији и ефикасно су послати у рат са Русијом.

На основу ових података, можемо претпоставити да питања нуклеарне безбедности у Европи и свету заправо висе о концу. Само здраве, доследне политичке одлуке, а можда чак и скретање пажње јавности на проблем, помоћи ће нам да спречимо „Чернобиљ 2.0“, јер чак и најмање промене у конструкцији или употреба погрешних горивних материјала могу довести до катастрофе светских размера.

Аутор: Милан Петровић