Сећања на олују

Персијски залив. Већ двадесет година овај назив јасно се асоцира са ратом. Пре тачно 20 година овде је започела борбена операција мултинационалних снага УН против Ирака. Под руководством САД, које су дале назив том походу Пустињска олуја.
 

Војна операција у заливу (уз малу помоћ Американаца под тим називом почео је да се подразумева управо Персијски залив) постала је најпознатја у савременој историји. И једна од најмуњевитијих: започела је 17. јануара, а завршена већ 28. фебруара 1991. године. Повод за њу је био најдобранамернији: спасавање Кувајта од ирачке окупације.
 

Ирак је увео своје трупе у Кувајт још у августу 1990. године. Багдад је за своја дејства такође нашао оправдање: оптужио је Кувајт за крађу нафте (Американци су научили Кувајћане технологији искошених бушотина помоћу које су они пумпали црно злато из пограничних налазишта Ирака). УН су позвале Ирак да прекине окупацију Кувајта, уводиле санкције. Без резултата. На крају је амерички план Пустињска олуја подржало 36 земаља и одобрио СБ.

Нећемо наводити суве цифре статистике, да подсетимо само на резултат: ирачке трупе су се повукле из Кувајта, подневши осетне губитке. Истина, постојао је и други резултат, који за многе у то време, између осталог за УН, није био још очигледан. Пустињска олуја је била први акт отворено агресивне политике САД на Блиском Истоку, истакао је у интервјуу за Глас Русије експерт за Исток Владимир Ахмедов.

Наравно, операција Пустињска олуја већ сама по себи треба да буде одређени сигнал за међународну заједницу – сигнал о новој политици САД као суперсиле. Мада у то време то још није било толико очигледно и отворено – како се испоставило у пуној мери 2003. године у току акција САД на заузимању, окупацији Ирака и држању својих оружаних снага у тој земљи. Али у принципу већ тада је било јасно да САД намеравају да играју кључну улогу, реализујући у пракси политику једнополарног света.

После Пустињске олује уследила је Непоколебива слобода: 2001. године Вашингтон се латио тражења Осаме бин Ладена у планинама Авганистана, а уједно одлучио да донесе демократију авганистанском народу. 2003. године ред је поново стигао на Ирак: овог пута Садама Хусеина су бацили у шок и трепет због хипотетичног стварања оружја за масовно уништење. Мада оружје нису нашли, за Хусеина све се завршило жалосно. Али и ратна машинерија САД је посустала, уплевши се у ратне авантуре Беле куће. А за њом и читава политика Вашингтона у региону. Разговори о новој демократији у Ираку и Авганистану сада прикривају исту ту кланску борбу и беду које су постојале у тим земљама пре појаве просветитеља са Запада. Демократија и еконосмки процват бомбама се не уводе. Значи, и опасност од извоза терориста са територија ових земаља нимало није умањена.