Поуке једног пораза

Трећи арапско-израелски рат 1967. године показао је да су локални ратови могући и да не морају да ескалирају у светски нуклеарни сукоб. Тај рат је открио и две различите војне доктрине. Израелску, да рат обухвата цело друштво и да за њега мора да се припреми сваки становник Израела, и арапску да је рат посао и ствар само оружаних снага.
 
Израелска војна мисао била је офанзивна, пре свега због неповољног географског положаја у односу на противнике, док је војна мисао па и доктрина арапских земаља била мање-више одбрамбена. Код Израелаца је систем предвојничке обуке и мобилизације био предвиђен за муњевит рат и за само 48 сати. Израелци су под оружје ставили 300.000 људи. Код Арапа није било ни најосновније координације војних и цивилних фактора рата.
За израелску победу велике заслуге има и обавештајна служба, јер је обезбедила све потребне податке за процену војностратешког односа снага. Израелци су имали тачне податке о свим јединицама и командантима тих јединица у арапским армијама, тачан број авиона и тенкова, стање техничке исправности те технике, распореде аеродрома и авиона на њима, распоред радарске мреже и ракетних система и стање борбеног морала у војскама арапских држава. Арапске обавештајне службе сличне податке о Израелу, заправо, и нису имале, јер су се више бавиле заштитом владајућих режима, а због честих промена власти биле су подложне ударима.
 
Израелци су своје противнике збуњивали и различитим триковима. На правцу Бершаба–Ел Кунтили поставили су макете тенкова тако да су Египћани поверовали да су тамо три израелске оклопне бригаде. Дан пре почетка рата многи медији на западу изричито су тврдили да Израелци неће први напасти, па су чак и објављиване слике израелских војника како иду на одсуства. Египћани су дан пре почетка сукоба имали прилику да у Акапском заливу гледају на стотине израелских војника како се безбрижно купају. Израелско министарство спољних послова објавило је да кризу треба решавати преко УН, а министарство одбране је потврдило вести о одсуствима војника. Дезинформације су постигле циљ, а у часу када је рат почео Израелци су објавили вест да су Арапи први кренули и да арапске армије напредују ка Тел Авиву.
 
Све је то за Арапе било изненађење како на стратешком тако и на тактичко-оперативном плану.
Рат из 1967. године, посебно операције на Синају, показао је одлучујућу улогу оклопномеханизованих снага у модерном сукобу, при чему пешадија мора да буде врло покретна да би пратила тенкове у нападу. Арапи за такву врсту сукоба нису били спремни. Њихова статична одбрана подсећала је на одбрану какву су применили Енглези у лето 1942. у северној Африци.
Половину од укупног броја уништених противничких тенкова Израелци су погодили својим тенковима, што је била последица одличне обучености израелских посада. Што се тиче транспорта и логистике, Израелци су комбиновали војни и цивилни транспорт, при чему је цивилни ускакао ако је војни био уништен. Арапи су се искључиво ослонили на војни транспорт и када је он био онеспособљен нису имали чиме да га замене.
 
Израелци су осим најмодернијег оружја користили и неке застареле типове оружје и опреме, заправо, користили су све што се креће и пуца. Арапи су заборавили да од оружја Израелци никада ништа не бацају, нити сматрају застарелим. Тако су израелски војници користили десет различитих типова тенкова и топове из четири државе. Таква различитост у војној техници може да буде проблем, али, с обзиром на добру организацију и обученост војника, Израелцима то није стварало тешкоће. Насупрот њима, Арапи су имали углавном унифицирано оружје и опрему, али им то није много помогло.
 
Израелска војна победа пре тачно 40 година није донела и коначан мир на Блиском истоку. Питање Палестинаца остало је нерешено, а арапске земље брзо су обновиле своју војну моћ. У четвртом арапско-израелском рату 1973. арапске армије биле су нешто успешније него 1967. године, јер су Египћани ослободили део Синаја, али Сиријци нису ништа посебно урадили. Углавном, рат из 1967. остаће упамћен као најблиставија војна победа после Другог светског рата.