Услови у којима људи живе и одрастају свакако утичу у какве ће се личности изградити. Тежак живот, сиромаштво и стална борба за преживљавање изграђују људе који су задовољни малим, скромни. Ако гледамо на ово из аспекта потенцијала личности можемо рећи да у оваквим околностима људи изграђују неко своје „минимално ја”. Али, упркос томе, у сиромаштву постоји веома јака веза с другим људима јер сваки појединац осећа да је чврста веза са другима нека врста еволутивне предности, да је солидарност нешто што му помаже да преживи и боље живи. Због тога је зона преживљавања истовремено и зона љубави.
Са друге стране, када се промене услови живота и друштво постане релативно богато, то подстиче изградњу таквих личности које не само да желе много, већ и да се све то испуни. Како остварење жеља доноси задовољство и срећу, настаје доживљај квалитетног живота. Гледано кроз остварење потенцијала личности, људи теже да их током живота што више остваре, да постану неко своје „максимално ја”.
Ако је љубав емоционална повезаност двоје људи, сигурно постоји разлика између тога да ли је љубавна веза остварена између особа које живе у зони преживљавања или у зони квалитетног живота. Каква је љубав оних који имају минимално и оних који имају максимално ја? У зони преживљавања љубав је потреба која доприноси да се боље живи. А у зони квалитетног живота људи сматрају да је љубавна веза прилика за остварење личних потенцијала.
Али некада ово „проширено ја” у својој тежњи да се што више распростре у свом животу почиње да користи партнера као пуки објект. Настају такве концепције љубави према којој сваки човек треба да има партнера који доприноси развоју његових потенцијала. А када то више није могуће, човек треба да нађе другог партнера који ће му помоћи да не стагнира, да настави свој лични развој. Процењује се да би свако, у просеку, током свог живота требало да има пет до шест партнера, како би се развио као пуна личност и остварио своје „максимално ја”.
Ово може звучати логично и лепо, али ако се подсетимо да љубав првенствено јесте однос према другоме, онда постаје јасно да ово није теорија љубави, већ теорија љубави према себи, самољубави. Оправдавање нарцисоидности која је замаскирана у љубав. Да бисмо могли да оценимо неки љубавни однос, треба да оцењујемо однос једне особе према другој особи. Можемо видети да се под називом љубав често крије егоистични однос особе која користи свог партнера да би се што боље осећала. У потрази за љубављу потребно је да пронађемо добар однос љубави према другоме и љубави према себи, а што често није лако.
