Преживели смо

27. јануар је дан потпуног укидања лењинградске блокаде, празник плаћен стотинама хиљада живота невине деце и стараца, жена и војника. Блокада града на Неви од стране фашистичких трупа која је трајала 900 дана и ноћи, један је од најстрашнијих догађаја Другог светског рата. Колико је људи погинуло, постало сирочад, изгубивши кров над главном у те трагичне године од лета 1941. до јануара 1944. године немогуће је пребројати. Почетком блокаде у Лењинграду је било око два и по милиона људи, од њих око 400 хиљада деце. После укидања блокаде мање од милион. У граду није било ни струје, ни воде. Од хране су на тачкице давали само хлеб, чија норма је до новембра 1941. већ била 250 грама за раднике у производњи и половина те порције за све остале. Преживети у таквим условима било је ван граница људских могућности, а одрасли су још и радили. Једва су вукли ноге док су ишли у своје фабрике, канцеларије. Данас је остало мало сведока тих страшних дана, али како су важна за нас савременике та сећања.

Десетогодишња Светлана Магаева је била међу онима који су се нашли у блокираном Лењинграду. Заједно са мамом преживела је најтрагичније и најстрашније месеце: зиму и пролеће 1941-42. године. Како смо успели да преживимо налази се ван границе људског поимања, каже Светлана Магаева:

Одрасли су лоше подносили ужасе блокаде, а деца су преживљавала захваљујући мамама. Замислите маму која је још и радила и за нешто одговарала, дајући значајни део свог оброка деци. Деца то нису схватала, а тинејџери нису знали. Мама је делила овај хлеб на скривеном месту на такве парчиће да је дете добијало више. И ја сам гледала статистику: мајки је умрло више него деце.

Људски организам био је јачи него што су мислили лекари и физиолози. И то је било необјашњиво и тада и сада. Многи верују да је то била Божја воља. Могуће да су у праву, каже Светлана Магаева. Очигледно да је у нашем преживљавању било нешто натприродно. Јер у граду, без обзира на високу смртност, глад и потпуни недостатак санитарних услова, није било епидемија, што је практично нереално за такве услове.

Светлану Магаеву су евакуисали крајем јула – почетком августа 1942. године заједно са мамом, која је до тада већ радила као васпитачица у њеном дечијем дому. Одлазак није био лак. Морала је да напушта град под гранатама и преко воде, преко Ладоге. Није свакоме успело да пређе тај пут. Много људи је погинуло на том путу у позадину.

Светлана и њени другови имали су среће. Пошло им је за руком да се спасу тог страшног пакла. И дан укидања блокаде дочекала сам у евакуацији, у Јарославској области, каже Светлана Магаева.

Врло добро се сећам дана укидања блокаде 27. јануара 1944. године. Наш дечији дом је био у селу Горелово у Јарославској области, а наша група девојчица је становала у просторијама поште. Лоше сам спавала, ми смо сви патили од несанице после блокаде. И одједном чујем како у пошти неко виче: Скинули блокаду, скинули блокаду! Изстрачале смо на улицу скоро босе на снег и потрчале у пошту. И тамо су нам потврдили: да, девојке, скинули су вашу блокаду. Такво ликовање нико из генерације иза нас није никада доживео. То је био један од најрадоснијих празника нашег живота. И још Дан победе. Скакале смо на једној нози и викале: Није било блокаде! Није било блокаде! Није било рата! Хтеле смо све то да заборавимо, да сатерамо у дубину сећања, али затим такве су законитости нашег мозга да сећање не нестаје. Оно се таји у дубини, али при првој прилици поново искрсава.

После Другог светског рата Светлана Магаева је завршила школу, затим биолошки факултет Лењинградског универзитета. Доктор је биолошких наука, ради у научно-истраживачком институту за општу патологију и патофизиологију, проучава патологију нервног и имуног система. 1999. године она је решила да је дошло време да се пишу сећања на те страшне дане блокаде. Наступила је свет дуга човека који је преживео блокаду, неопходност да се упозори на то како је опасан фашизам, каже Светлана Магаева. То ме је и побудило да пишем сећања. Данас је она већ издала неколико књига.