Тајне 90-их у Јељциновим писмима

Москва је 90-их година прошлог века остајала један од најважнијих фактора на међународној сцени. Различита мишљења о томе да се после распада СССР Русија нашла на периферији светског процеса још једном је оповргнуто писмима првог председника РФ, сматрају политиколози. Књига Преписка председника РФ Бориса Николајевича Јељцина са шефовима држава и влада представљена је у Москви.

Догађаји тог времена и данас остају предмет дискусије у руском друштву. Део њега без пардона оцењује спољну политику Јељцина као политику хаоса и назатка. Други види у њој клице некакве нереалне „друге Русије“.

У издање у два тома ушло је преко хиљаду писама, датираних другим Јељциновим председничким мандатом 1996-99. Његови аутори истичу да се никада још размена писама на врху није износила у јавност тако оперативно: обично су слични документи скривени од туђих очију низ деценија. У књизи нису само писма првог председника Русије лидерима 113 земаља, руководиоцима ЕУ, Савета Европе, УН, других међународних органиазција, већ и писма Јељцину од страних посленика. Без обзира на све унутрашње поблеме, своје интересе на међународној сцени Русија је бранила доследно, истакао је у интервјуу за Глас русије главни уредник листа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов.

Треба схватати жанр ове преписке: у сваком случају документи су се врло брижљиво обрађивали. Осим тога, није све ту ушло – представници других земаља нису хтели да дају дозволу за објављивање многих својих писама. Зато су неке нијансе пропуштене. Али од онога што је објављено не стиче се ни најмањи утисак да је Русија била на периферији светског процеса. Напротив, види се да чак у тој крајње тешкој епохи по Русију, земља је остајала важан фактор на међународној сцени.

У својим писмима Јељцин убедљиво покреће питања која изазивају забринутост Кремља – и не иде на компромис када је уверен да је у праву. У писмима председнику САД Клинтону, британском премијеру Блеру, шефовима других држава он брани неопходност мирног решавања конфликата који су 90-их ницали као печурке после кише. Тако је пошло за руком да се одложи, мада не и да се спречи, упад у Ирак – Москва се залагала за уидање санкција и против војног притиска на Техеран. До последњег тренутка председник је инсистирао на неопходности директних мировних преговора између представника НАТО-а и тадашњег председника Југославије Милошевића. Упозоравао је на недопустивост проширења Северноатлантске алијансе на Исток. У преписци је одражен и проблем ПРО. Већ тада Вашингтон је са савезницима планирао да размести противракете у близини руских граница. Ипак став Кремља је био непоколебив. Управо захваљујући њему, после 15 година овај пројекат још увек остаје пројекат.