Минхенска конференција о безбедности. Односи Русије и НАТО-а.

Уочи 47. Минхенске конференције о безбедности, где ће се разматрати проблеми нуклеарног разоружања, замолили смо заменика директора Института за САД и Канаду, генерал-мајора у пензији Павла Золотарева да одговори на наша питања.

Како изгледају односи Русије и НАТО-а после кавкаске кризе у августу 2008. године? Тада су је обе стране признале историјском.

Пре свега треба приметити да без обзира на позитивни тон у новој стратегији НАТО-а у погледу Русије ипак у главним ставовима у том званичном документу потврђен је стари прилаз. Шта се има и виду? Као прво, споразум о ограничењу оружавних снага у Европи. Стиче се такав утисак да остаје жеља да се искористи ова ситуација за даљи притисак на Русију ради испуњења Истамбулских споразума. Други моменат. То је потпуно игнорисање Организације споразума о колективној безбедности, тачније оне организације која објективно постоји као реални систем безбедности на постсовјетском простору, обухватајући основне државе које утичу на безбедност у том региону. НАТО, очигледно, разматра перспективу даљег проширења своје сфере утицаја ван зоне традиционалне одговорности, не жели да види друге организације у том простору. Трећи став сведочи да се, нажалост, у основним моментима не виде позитивне промене. То је оно како је означен проблем забране тактичког нуклеарног наоружања, тачније, идеја повлачења тактичког нуклеарног наоружања из Европе. У једнакој формулацији примењиво и на САД и на Русију. Али САД држе тактичко нуклеарно наоружање ван граница своје земље и континента – у Европи. И руска поставка питања о повлачењу тактичког нуклеарног наоружања из Европе сасвим је закономерна – све оружје треба да се налази на својој националној територији. А они пишу у својој стратегији да и Русија треба да изведе оружје из Европе. Тачније испада да покушавају да нам псотаве ограничења за размештање тог оружја на сопственој територији. И то су они основни моменти који су одражени у новој стратегији НАТО-а и који, наравно, изазивају одређене бојазни да позитивна реторика која ни на шта не обавезује за сада ништа не садржи. Али колико то одражава заиста реалну перспективу односа Русије са НАТО-ом? Колико може да буде условљено тиме што се за сада у нову стратегију алијансе нису осмелили да запишу нове формулације, зато што у НАТО-у постоји нејединствени став европских земаља упогледу Русије, имам у виду традиционалну Западну Европу и Источну Еропу, укључујући Пољску. И ова неслагања унутар НАТО-а могу на неки начин да се испоље у току Минхенске конференције. Време ће показати.

Може ли се рећи да смо се усвајањем новог Споразума о стратешком наоружању приближили свету без нуклеарног наоружања, или ће се на томе, како сматрају неки експерти, све и зауставити?

Ни у ком случају. Јер оба председника су подвукла да циљ остаје, али сви одлично схватају да је он далек, и кретање ка њему не може да постоји без нових споразума о стратешком офанзивном наоружању. Прво руско-америчких, и негде приликом приближавања нивоу од хиљаду бојевих пуњења може да започне већ мултилатерални формат. Зато, ако се осврнемо уназад, узимајући раније потписане споразуме између СССР и Русије са САД у тој сфери, може се говорити да је учињен први корак у том правцу – ка извршењу ставова из Споразума о нераспростирању нуклеарног наоружања, који предвиђа потпуно уништавање нуклеарног оружја. Пут је далек, кораци су мали и опрезни, али они постоје.

Неће ли став НАТО-а о европској ПРО ометати то напредовање?

То ће зависити од тога како ће се решавати питања сарадње Русије са САД и Европом у тој сфери. Ако се они не буду пунили реалним садржајем, ови кораци могу да буду обустављени.

Пред микрофоном Гласа Русије говорио је руски експерт за проблеме разоружања Павел Злотарев.