Каква је будућа судбина МКС?

По свој прилици, питање постављено у наслову требало би поставити другачије: ко ће сутра бити присутан на МКС? Заправо, од тога зависи и сама будућност јединственог међународног орбиталног комплекса.

Међутим, перспектива да се сачува данашњи састав тима учесника експлоатације станице није велика. Отворено говорећи, и нема никакве перспективе. Не радује ни то сто објективно главне газде МКС – Руси и Американци – свако на свој начин није заинтересован за даљи рад у тој за сада још заједничкој кући.

На први поглед, последња тврдња мозе се учинити опаком ако говоримо о Русији. Но, није све тако једноставно. Почнимо од Америке. Недеља 12. августа није била баш срећна за реанимирани с таквим тешкоћама програм “Спејс-Шатл”. Анализа је показала да су оштећења настала приликом старта орбиталног степена “Индовера” озбиљнија него што се чинило раније.

Веома би смо желели веровати да ће и овог пута Шатл успешно завршити лет. Међутим, та зеља тешко да ће улити више ентузијазма у припреме преосталих 11 мисија Шатлова по програму МКС. Наравно, наши партнери су искрени када кажу да намеравају до октобра 2010. године – рок окончања програма Шатлова – завршити инсталиртање комплекса.

Међутим, могу настати околности “више силе”. Врло честа и опасна оштећења термоизолационог оклопа, на пример. Управо се то и догађа данас у већем или мањем степену приликом сваког лета тих транспортера у орбиту. Сасвим је вероватно да се Американци из чисто техничких разлога не могу одржати две или више година, па ће ускоро и дефинитивно “приземљити” Шатлове. Отворено говореци, тешко је пронаци потврду да ће сличан сценариј озбиљно негативно утицати на космонаутику Новог света, поред осталог на његов пилотирани сегмент. Јер, како је у више наврата изјављивао шеф НАСА Мајкл Грифин, стратешки циљ програма летова САД своди се на проучавање космичког простора изван околоземљине орбите.

Тојест, пројекат МКС већ није главни за амерички космички програм. На тактичком плану занимљиво је јунско саопштење о томе, да су Роскосмос и НАСА усагалсили план експлоатације станице за “три-четири године”.

Међутим, стратегију Американци не намеравају да мењају, а техничке потешкоће са Шатлоивима с једне стране прекинуце пре времена тај програм и ослободити тако неопходних за стварање новог брода “Орион” 4 милијарде долара годишње, а са друге стране, захтевати од НАСА да преиспита програм коришћења својих астронаута. При таквом развоју догађаја тешко да ће Агенција задржати приврзеност летовима на МКС.

Дајте да пробамо пронаћи иоле фундирани мотив Американаца да задрзе своје уцесце у ознаценом програму. заједничка са Русијом истразивања? Програм је беззначајан. Сопствени научни експерименти? Њихов обим је и данас безначајан, а сутра почињу припреме за путовања на Месец и Марс, која наши партнери сматрају, по свој прилици, чисто својим личним послом.

Одсуство на МКС за њих у таквом случају нипосто није критицно. Остају само партнерске обавезе. Међутим, извините, - виша сила… За Русију је, опет, МКС – све што има у некада гигантској области пилотиране космонаутике.

Губитак станице је, без преувеличавања, критична траума за целокупну домаћу грану. Али се поставља питање. Ако и опстане станица, ста да се ради, и сто је важније, како да се ради? У наредне две године у Русији се не предвиђају никакви “Клипери” нити “Ориони”. Према томе, 2010. године МКС је суђено да се сусреће са “Сојузима” и “Прогресима”, којима предстоји да на МКС одвозе посаде и терет тамо-амо.

Како у том случају говорити о повећању броја учесника експедиција? Није тајна да је данас један од тројице космонаута – астронаута принуђен да лавовски део времена троши за отклањање свакојаких кварова који се појављују на станици. О каквим озбиљним истраживањима може бити говора? А нема ни значајнијих домаћих научних програма за МКС.

На папиру, можда и да, али је све то премало. Постоји још једна околност која нас упућује да ситуацију Русије у односу на МКС оцењујемо као пат-позицију. Крајем 2005. године Американци су се сложили да плаћају места за своје астронауте у бродовима “Сојуз”.

То је лепо. А у будућности, у зависности од стања сопственог програма “Спејс-Шатл” НАСА мозе поразмислити и о куповини “Сојуза” за своје потребе ако позеле да провозају своје момке на орбиту. И то је лепо. У подмосковским погонима ће комплетирати до бола познате склопове у стартујуће бродове. Све функционисе, сви се баве послом. Само, каквим послом? Старим послом, наравно.

Американци ће у међувремену мирно доградити и испитати “Орион” и осталу перспективну технику. Форсираће своје програме пилотираних летова Кина и Индија, копристећи при том последње светске разраде. Кога ће заиста, у том случају, сутра дочекати МКС?