Историја у уџбеницима

Историја европске народе пре раздваја него што спаја, закључили су министри образовања из 27 држава Европске уније на недавном скупу у Хајделбергу, зато су подгрејали идеју о „јединственом европском уџбенику историје”.

Идеја је у Европи присутна око деценију, а полази од чињенице да су велики народи преоптерећени „својим националним историјским истинама и митовима”. Нико од ЕУ министара задужених за образовање млађих генерација ни слутио није да потера за „заједничким језгрима” није оригинална ни нова, јер ју је у Југославији пре 30 година из Загреба лансирао – Стипе Шувар.

Европско васкрсавање варијације, на овим просторима омражене, „шуварице”, ватрено пропагира немачка министарка школства; за почетак је предложено састављање заједничког уџбеника историје који би био „учитељица живота” за тинејџере од Пелопонеза до Лапоније. Разумевање за ово прегнуће изостало је у Словенији, где није заборављена Шуварова неуспела реформа школства „по узору на теоретичаре марксизма”. Милан Звер, словеначки министар просвете, противљење је образложио ставом да је „21. век период софистицираног решавања међународних спорова, зато је иницијатива о стварању јединственог европског уџбеника историје – утопија”.

Немачки домаћини, разочарани жестином негативних одзива на стварање заједничког ЕУ учила из историје, нису одустали од писања француско-немачког уџбеника, чему су прионули специјалисти из Париза и Берлина. Иако су неки министри изразили страх да ће висока политика одлучивати о уџбеницима из којих се подмладак учи историји, нож у леђа им је забио Европски савез учитеља историје Еуроцлио.

Данска је уз помоћ директорке Еуроцлија, иако су реакције представника појединих држава показале да историја у настави може бити јабука раздора, покренула експеримент сумирања различитих националних историја на заједнички именилац. Где друго него у – Босни и Херцеговини. За вођу пројекта изабрана је оснивач и извршна директорка Еуроцлија Јоке ван дер Leeuw-Roord чији је кредо да „историја припрема омладину за будућност” јер је „важна за схватање данашњег света и решавање конфликата међу народима”. Она уједно при министарству спољних послова Холандије води програм „Матра” – подстицање демократских процеса у транзицијским државама ради превазилажења међусобних конфликата.

БиХ је брзо увидела да ће програм за учење историје испасти фарса, тачније да „историју те државе не можемо разумети ако не укључимо представнике из Србије и Хрватске”. Окупила је учитеље из све три државе како би их „научили да говоре о заједничкој историји без међусобних оптужби и увреда”.

Све је било добро док се није појавио камен спотицања – реч Југославија. За историчаре из Србије је то име државе, док они из Хрватске не признају да тај појам означава заједничку прошлост. Медијатор пројекта им је објашњавала да „негирање заједничке прошлости, непризнавање некадашње Југославије, која је чињеница, значи неразумевање будућности”, али без нарочитог успеха. Нико, међутим, није очекивао да ће се опиту који би да брише политизацију историје у државама средње и источне Европе уз победу „европске димензије над неакадемским прилазом у интерпретацији историје” – супротставити не само „заморчићи” у БиХ него и словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел, који је приликом посете Сарајеву подржао представнике хрватског ентитета и њихову буну против наметања заједничких језгара.

Шефица „Матре” је спознала да је у уџбеницима историје на простору бивше СФРЈ „језик изразито агресиван кад описује (не)дела других”, као и да није тачна предоџба „нас, учитеља из Западне Европе, да наша историја није исполитизована – временом смо, захваљујући колегама из средње и источне Европе, схватили да је много више политизована него што смо мислили”. Уз заједничку спознају да је „историја најтежи предмет који је често под јаким утицајем политике”, коначно се родила идеја о мултиперспективности – представљању различитих погледа на исти догађај јер „свака прича има две стране”.

Постулат је да је најважније младе охрабривати да размишљају о прошлости критично и из свих могућих углова. Што значи да приликом анализирања периода комунистичке диктатуре, система без избора, кршења човекових права – предавачи наглашавају и да је у доба комунизма било више социјалне сигурности и процвата права жена. Препорука учитеља организованих у Еуроцлију јесте да се слом „црвених” не представља као победнички пир противника комунизма.

Стручњаци из Еуроцлија саветују и „проветравање” уџбеника из историје и пратећих помагала – обавезне литературе, енциклопедија, приручника – сваких пет година. Отац „шуварице” поручио је пред смрт да „људи могу бити на различите начине будале – будала сте ако се целог живота не мењате, а будала сте, опет, ако се сваки час мењате; ја сам остао ова прва врста будале”. Његова реформирана школа је на овим просторима ишчезла, а они који су је искусили упозоравају Брисел да прави пут није у присиљавању народа на нова „заједничка језгра”, већ негде у средини. Мењати свој поглед на историју, али не сваки час.