Пројектил из четрдесет пете...

Историјска реакција Токија на то, што, за разлику од Јељцина, актуелно руско руководство, не намерава да тргује Курилима, а то је и озбиљан знак заоштравања међународне ситуације на Делком Истоку: „непотопиви носач авиона“ САД поново је добио команду да се „припреми за борбу!“

Најсвежија вест је од 8. Фебруара, када је у амбасаду Русије у Токију достављен ковeрaт, у коме је откривено пушчано зрно. „Северне територије су наша земља“ – писало је на приложеном у коверти папиру. Име пошиљаоца на писму није наведено, а писмо је убачено у поштанско сандуче у префектури Канагава, која је у суседству са Токијом.

То није и први „абер“ од ултрадесничара, који су октобра прошле године амбасади Русије послали и пакет са бочицом некакве течности са натписом: „отровна материја“.

Проблем „северних територија“ постоји само у једној тачки света – у Јапану. Ни ОУН, нити нека друга замља не сматрају захтев Токија да му се „врате“ Курилска острва или део њих, оправданим, у складу са међународним правом или историјом. Удовољење том агресивном захтеву значило би у најмању руку ревизију резултата Другог светског рата. Међутим, рећи то отворено и самим тим затворити проблем, руској дипломатији не полази за руком. Овде ми не можемо проћи без да пажљиво завиримо у прошлост и одгонетнемо загонетку јапанске упорности, која током последњих дана малтене прети објављивањем рата – у сваком случају, од стране ултрадесничара.

По традицији су 7. фебруара ове године у Јапану одржани митинзи и манифестације у знак сећања на први руско-јапански уговор из 1855. године о трговини и границама. Управо тога дана јапански праваши сваке године организују бучне демонстрације око амбасаде Русије у Токију, а овог пута они су отишли још и даље - оскрнавили су руску заставу. Премијер Јапана Наото Кан је са своје стране обећао да неће одустати од захтева да се Јапану врате острва Кунашир, Итуруп, Хабомаи и Шикотан.

Претензије Токија на руска Курилска острва попримиле су екстремни облик, када је премијер Наото Кан означио новамбарску (2010) посету председника Дмитрија Медведева Курилским острвима „неопростивом грубошћу“, не потрудивши се да се замисли да је таква грубост управо његова сопствена изјава, која повлачи за собом неизбежни губитак образа.

У одговору из Москве уследило је нешто сасвим очекивано: Курилска острва су руска територија и председник Русије ће их посећивати увек, када то пожели.

Поставља се питање: чему се то Јапанци радују обележавајући 7. фебруар? Желе ли то они да се подсете какав је био резултат многобројних руско-јапанских уговора, којима су дефинисане границе утицаја две земље по обалама Охотског и Јапанског мора.

Руско-јапански уговор из 1855 године о пријатељству, трговини и границама потписан је 7. фебруара у Симоди, а потписали су га опуномоћени од стране Русије вице-адмирал Ј.В.Путјањин и опуномоћени од стране Јапана Цуцуја Хизенмо у Кавади Сајмени. До тог тренутка руска влада је закључила да је неопходно успоставити односе са Јапаном зарад тога, да Енглеска и САД не би стекли у Јапану такав утицај, какав су имали у Кини. Треба казати да су тада јапанске власти биле расположене према Русима кудикамо добронамерније него према Американцима, који су и претњама покушавали да искамче свој утицај. Јапанци су имали чак и неодређене рачунице да ће добити помоћ од Русије у случају оружаног конфликта са САД. Путјањин је успео да искористи и појача та расположења. У току преговора он је захтевао да се Русија учврсти на Курилским острвима северно од Итурупа и острва Сахалин, осим у заливу Анива, да се за руске бродове учине доступним луке Осака и Хакодате и неке друге. При том су Јапанци претендовали на целокупни Сахалин, али осећајући своју немоћ, понудили су поделу острва дуж 5о степени северне ширине. Немајући одговарајуће инструкције из Петербурга, Путјањин је то питање оставио отвореним, али се истовремено изборио да Русија добије иста преимућства каква је америчка Перијева мисија обезбедила за САД, па чак и да добије неке додатне повластице: сем Симоде и Хакодате за Русију је отворена и трећа лука – Нагасаки.

Руско-јапански уговор из 1855. године, који се састојао од седам чланова, фиксирао је „континуирани мир и искрено пријатељство између Русије и Јапана“. Сва Курилска острва северно од острва Итуруп, фиксирају се као својина Русије. А „што се тиче острва Карафуто (Сахалин), оно је остало неподељено између Русије и Јапана, према данас затеченом стању“, гласио је други члан уговора. Таква формулација била је кудикамо повољнија за Русију, која је успешније спроводила колонизацију од у то време немоћног на мору Јапана. Сви каснији уговори са Јапаном потврђивали су уговор из 1855 године, којим се у суштини руским поданицима у Јапану давали право конзуларне јурисдикције.

Питање о Сахалину разрешено је руско-јапанским уговором из 1875. године. Тежња Јапана да заузме Кореју и тиме изазвано заоштравање корејског питања принудили су јапанску владу да поспеши регулисање својих односа са Русијом. Када је Русија одустала да прода своја права на Сахалин, јапанска влада је изјавила да је спремна да остави острво у замену да јој се одобре слободне руке деловања према Кореји, коју је она намеравала да заузме. Русија је категорички одбила ту понуду. Тада је у пролеће 1875. године Јапан почео преговоре о размени острва за Куриле. И према првом члану уговора из 1875. године Сахалин је у потпуности припао Русији, а у замену је Русија уступила Јапану групу од 18 Курилских острва.

Потом је руско-јапански рат 1904-1905. године унео своје корекције. Налазећи се на ивици исцрпљености Јапан се уочи мировних преговора са Русијом условио подршком од стране Велике Британије и САД. У јануару 1905. године, пола године пре окончања војних операција, председник САД Рузвелт и амбасадор Велике Британије Дуранд договорили су се да Јапану предају Порт – Артур и Лаодунско полуострво. САД су тајним јапанско-америчким споразумом Кацура – Тафт и Велика Британија другим англо-јапанским савезничким споразумом из 1905. године унапред признали права Јапана на Корају. Портсмутски мировни споразум требало је да само зацементира закулисне договоре тих двеју земаља са Јапаном и да максимално ограничи утицај Русије на Далеком Истоку. Према споразуму, Русија је признавала Кореју сфером јапанског утицаја, уступала је Јапану закупничка права на Лаодунско полуострво са Порт-Артуром и Даљним, део Јужно-манџурске железничке пруге од Порт-Артура до Куанченце и у члану 12 пристала на закључивање конвенције о риболову дуж руских обала Јапанског, Охотског и Беринговог мора. Према члану 9 тог уговора Русија је уступила Јапану југ Сахалина.

Све је на своје места поставила Валика Победа… Још у фабруару 1945. године одржана је Кримска (Јалтинска) конференција руководилаца СССР, САД и Велике Британија, на којој су размотрени поратно светско уређење и учешће СССР у рату са Јапаном. На конференцији је потписан споразум, који предвиђе улазак СССР у рат против Јапана на страни савезника, који су, искрено говорећи, издали Русију 1905. године. А услов је био, поред осталог, повратак Совјетском Савезу јужног дела острва Сахалин и свих острва која гравитирају Сахалину; интернеционализаија трговинске луке Дајрен уз осигурање приоритетних интереса Совјетског Савеза у тој луци и обнови закупа Порт-Артура као војно-поморске базе СССР; заједничка са Кином експлоатација Кинеско-источне железничке пруге и Јужно-Манџурске железничке пруге, која излази на Дајрен; предаја Совјетском Савезу Курилских острва.

Улазак СССР у рат са Јапаном био је од посебног значаја за САД због њених планова упада на Јапанска острва. Америчка команда била је заинтересована за то, да се након истеривања јапанске армије са територија које ја она заузела на копну, ту „стационирају Руси“. И они су се тиме и позабавили. Борбене операције између јапанских и совјетских јединица почеле су одмах у неколико праваца. Ударне групације Забајкалкског, Првог и Другог Далекоисточног фронта прешли су у офанзиву против Квантуншке армије Јапана у Манџурији. 11. августа почела је Јужно-Сахалинска офанзивна операција искрцавања десанта на јужна острва Курилске греде. Њено спровођење почело је након што је под притиском Ј.В.Стаљина, који је, ослањајући се на одлуке Кримске конференције, председник САД Х.Труман променио пројекат „Опште наредбе број 1“, по коме су сва Курилска острва била укључена у регион одбране јапанске војске, која треба да капитулира пред Врховним командантом совјетске војске на Далеком Истоку. Од 19. августа до 7. септембра острва јужног дела Курилске греде су ослобођена од Јапанаца. Само је на острвима заробљено око 20 хиљада јапанских војника и официра.

Чинило се да је на питање у вези са Курилима стављена тачка. У „зарез“ су ту тачку претворили дојучерањи савезници Совјетског Савеза – Британија и САД.

Опуномоћени представник САД је на Мировној конференцији у Сан-Франциску, посвећеној мирном регулисању односа са Јапаном, познати Џон Форстер Далес искористио лукави политички трик. Уместо тога да како се то дешавало раније, позове све државе, заинтересоване за закључивање мировног споразума са Јапаном, на разматрање тог питања, он је лично посетио сваку од основних држава – учесница конференције, лобирајући нацрт споразума, који су елаборисали Вашингтон и Лондон, залажући се да се и усвоји тај нацрт. Делујући на такав начин, Далес је имао могућност да унапред створи блок „истомишљеника“, спремних да потпишу споразум. Треба ли објашњавати против кога је била уперена та иницијатива?

Према споразуму из Сан-Франциска Јапан је губио права на Сахалин и Курилска острва, али питање ко при том постаје правни наследник, у споразуму је прећутано. Самим тим су САД и Велика Британија грубо прекршили суверена права СССР у односу на Сахалин и Курилска острва, који су се већ налазили под суверенитетом Совјетског Савеза. Америчко-енглески нацрт ограничава се једино на одустајање Јапана од права, правног основа и претензија на те територије, прећуткујући њихову историјску припадност Русији и неспорну обавезу Јапана да призна суверенитет Совјетског Савеза на те делове територије СССР. Нацрт Англосаксонаца, који је за конференцију у Сан-Франциску сачињен у кулоарима, отворено је противуречио оним обавезама, које су САД и Велика Британија преузели на себе у Јалти, када још није било потребно да било ко доказује, да одлучујућа улога у разбијању фашизма припада Русима.

Совјетски нацрт мировног споразума са Јапаном уз амандмане и допуне, који је у Сан-Франциску презентовао Андреј Громико, чак није ни разматран, нити стављен на гласање. Природно да се након тога под англосаксонским нацртом мировног споразума са разбијеним Јапаном представник СССР није потписао. И није ту ствар у Курилима. Совјетски представници су оштро критиковали друге одреднице нацрта – игнорисање чињенице постојања Народне Републике Кине, мањкавости мера усмерених у правцу потпуног спречавања обнављања јапанског милитаризма, присуство војске САД и Јапана након закључивања мировног споразума.

Желите ли знати како је Далесу пошло за руком да тако лако поништи договоре, који су поштрапани крвљу не само Руса, него и америчких војника у ратним годинама? Па ево: буквално након неколико сати после званичног церемонијала потписивања споразума у Сан-Франциску, потписан је јапанско-амерички „Пакт о безбедности“, којим је Сједињеним Државама дато право да инсталирају копнене, ваздухопловне и поморске снаге у Јапану, или у његовој близини. Утемељено је стварање „Непотопивог носача авиона САД“ на совјетском Далеком Истоку. Кључни члан Споразума о гаранцијама безбедности између Јапана и Сједињених Америчких Држава био је члан 1. Који је гласио: „Јапан одобрава, а Сједињене Државе прихватају, да након ступања на снагу мировног и овог споразума, инсталира копнене, ваздухопловне и поморске снаге у Јапану и у његовој близини. Такве снаге могу бити употребљене у циљу одржавања мира и безбедности на Далеком Истоку и доприносити ствари одржавања мира и безбедности на Далеком Истоку и осигурања безбедности Јапана од оружаног напада споља, укључујући помоћ која ће се пружати на основу специјалне молбе јапанске владе у циљу угушивања већих унутрашњих побуна и нереда у Јапану, изазваних путем подстрекавања или мешања од стране једне, две или већег броја иностраних држава“.

А још раније, у току разматрања споразума у Сан-Франциску, Сенат САД је усвојио резолуцију, у којој је стајало: „Предвиђа се да услови Споразума неће значити да се Русији признају било каква права или претензије на територије, које су припадале Јапану на дан 7. децембра 1941. гдине, која би наносила штету правима и правном основу Јапана на те територије, подједнако као што се неће признавати било какве одреднице у корист Русије у односу на Јапан, садржане у Јалтинском споразуму“.

Прихвативши дојучерањег непријатеља у зегрљај, САД су издале савезника у најстрашнијем рату у историји.

Непостојање код Јапана мировног споразума са СССР и његовим правним сукцесором – Руском Федерацијом, не дозвољава јапанским реваншистима да спавају. Њих користе у својој антируској политици те исте међународне снаге, које су ненуклеарни и демилитаризовани Јапан претвориле у ударну „песницу“ на далекоисточним границама Русије. Рат се наставља. И мада су се методе конфронтације промениле, офанзива против Русије води се по читавом периметру њених граница – од Калињинграда до Сахалина. Претворити суседе Русије из пријатеља у непријатеље главни је стратешки задатак САД и НАТО у Евроазији. Најновија бујица „островске хистерије“ у Токију томе је најбоља потврда.

Влада Јапана, одбацивши предлог Москве о стварању слободне економске зоне на Курилима, одговорила је одлуком јапанског парламента, у којој су острва Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи означена као „исконске територије Јапана. „Политкоректност“ Москве довела је ствари дотле, да се увреде које се чују у Токију на адресу Русије и њеног политичког руководства, сада експлоатишу у целом свету. И свет пажљиво ишчекјује: како ће одговорити Москва на тај дрски изазов?

Јапанци мисле, да је у Русији данас све на продају. Али није ствар чак ни у Јапанцима. Пројектил, који је долетео у руску амбасаду у Токију из 45-те године, није испаљен из јапанске цеви. То треба да буде апсолутно јасно, па у складу са тиме треба и правити „одбрамбену линију“.