Пут ка неустрашивости

Неки се боје да лете авионом или да се возе лифтом. Неки дуго чекају на тротоару док се одлуче да пређу улицу. Има људи који не могу да спавају у тами. Амерички научници обећавају да ће ослободити човечанство од различитих фобија. Они тврде да су нашли област у  мозгу која изазива у човеку осећај страха.

Ако човеку не буде радио један од делова малог мозга он ће заборавити на страх. Тако се десило једној жени из Ајове коју су прегледали научници месног универзитета. Због свог дефекта она се ничега не боји: може да узима у руке змије и пауке, гледа филмове страве и ужаса. Она се ради тога не боји, она заиста не зна за страх, мада има као и други људи сва осећања и емоције. За човека је природан осећај страха. Од прастарог доба он је помагао људима да истрају, - каже шеф лабораторије патологија великог мозга Московског НИИ психијатрије Марат Узбеков.

Страх има два узрока. Први су ситуациони страхови, рецимо, пожар, катастрофа. Човек види неки догађај који изазива код њега осећај страха. Постоје и фобије које не зависе од људске воље. То су поремећаји у метаболизму, урођени или стечени.

У нормалном стању  део малог мозга, - тврде научници САД, - стално селекцира информације које стижу у велики мозак преко чула, те на основи животног искуства човека покушава да прогнозира ситуације које му угрожавају живот.  Налажење структуре мозга која одговара за осећај страха, проширује могућности лекара који ослобађају пацијенте од различитих фобија или посттрауматских  поремећаја, - сматра  професор Научног центра психолошког здравља РАМН Сергеј Јениколопов.

Свакако, разрађиваће се и нови начини савлађивања. Ако су то раније била нека фармаколошка средства, која су деловала уопштено, данас то могу да буду електрофизиолошка средства, која делују на одређену област мозга ради укидања  конкретне ситуације која изазива страх.

Иначе је мозак веома сложена структура за коју није довољан један пример. Потребно је спровођење допунских истраживања, - убеђени су руски психијатри, - да би се сазнало која је тамо размена материје, који неуромедијатори раде. Тек онда је могућа борба против патолошких процеса помоћу утицаја на одређени део мозга. Да ли је то прихватљиво, или опасно, могуће је рећи тек после детаљних истраживања и експеримената.