Да ли је постојао Медитерански савез, а сад пакт?

27 земаља Европске Уније има намеру да ове недеље коначно одобри санкције против либијског вође, које практично дуплирају ОУН. Европски политичари, који су прво равнодушно посматрали катаклизме у арапском свету сад као да су се пренули из сна. Зачули су се гласови о томе да треба послати хуманитарну помоћ народима који су победили у Северној Африци. Још једну у низу идеја изнео је министар иностраних послова Немачке Гидо Вестервеле, који је предложио да се закључи пакт између Севера и Југа. Тему коментарише аналитичар Сергеј Гук, позвани стручњак – познати дипломата и историчар Валентин Фалин.

Симптоматично је да се практично нико на свету у току протеклих деценија није дистанцирао од Гадафијевог режима. Либијска нафта и продаја оружја Гадафију односили су превагу над свим морално-политичким резонима.

Каравани с наоружањем и војном техником, које „вођа“ Џамахирије данас користи долазили су из Немачке, Француске, Велике Британије. Сад су ове земље – ватрене присталице увођења санкција против Гадафија. И вице-канцелара Немачке Вестервеле иницира пакт, који за циљ има помагање економског подизања региона.

Све је то дивно, само није јасно зашто треба умножавати још једну бирократску структуру? Јер, 2008. године је основан Медитерански савез са сличним задацима и циљевима, које данас господин Вестервеле као да штанцује и производи.

Приликом оснивања Медитеранског савеза своју улогу је одиграо елемент егоизма, сматра стучњак. Односно, тежња Југа да на конференцији добије предност чак и у поређењу са северним партнерима ЕУ. Реч препуштамо Валентину Фалину:

 „Такође, овај егоистични елемент је у многоме програмирао јалов цвет. Зато што без средстава која могу да инвестирају Немци, Швеђани, Норвежани и тако даље, пројекат стоји на стакленим ногама.

Што се тиче пројекта Север-Југ, мислим да је овај моменат доливање уља на ватру. Међутим, врели пламен се не гаси доливањем уља. Нема никакве наде за решавање главних проблема, тачније, незапослености. Већину учесника у протестима чини омладина, чији велики део годинама не може да нађе одговарајући посао, иако има високо или стручно образовање. Овакви пројекти су реторички, они тешко да било кога могу да умире. Ако у трећини становништва влада беда, а у неким земљама има 60 одсто беде, ако је незапосленост око 40 процената, то је иста она врса проблема коју никако не можемо да решимо на Северном Кавказу“.

Поменути Савез медитеранских земаља за протекле три године практично ништа није урадио. У сваком случају, за арапске суседе. Да, било је неколико споразума с појединим државама о слободној трговини с циљем поспешивања извоза. Плодове су убирали Европљани са својом производном високе технологије. А Африканци – па какви су они овде конкуренти? Јужњаци су могли да добију у извозу пољопривредних производа у Европу, али ни ту нису имали среће. Уговори су били написани вешто, да не дозволе Арапима да извозе све пољопривредне производе, већ само асортиман по избору. Што се тиче обећане финансијске помоћи од ЕУ, она је стварно пристизала. Истина, практично у истом обиму као и пре појаве Савеза. И на адресу локалних влада, а становништво од ње ништа није видело.