Писац – провокатор, пријемник и предајник

Већ 25 година у културном календару 3. март фигугира као Светски дан писаца. Он је био утврђен по иницијативи међународног удружења писаца ПЕН-клуб.

У руском друштву фигура писца традиционално је постављана на врх не само књижвених, већ и свих стваралачких професија! Сада сличан положај није очигледан, па и писање је постало распрострањена забава руских грађана, скоро масовна. Данас активно ради велика група талентованих писаца, који, сваки на свој начин, умеју да привуку пажњу читалаца и на тај начин да их подстакну и на читање, и на писање.

У томе се одражава провокативна суштина књижевности, сматра један од сталних њузмејкера савремене руске литературе, писац Владимир Сорокин.

Књижевник на неки начин, понекад пи-аром, понекад озбиљно, тера читаоца да игра на његовом терену његовим средствима. Ако је он слаб писац или се није родио на време, читалац неће играти на његовом терену и почеће да трчи за његовом лоптом. А ако је он одличан писац, ако влада вештином привлачења читаоца, ми заборављамо да је он провокатор – он постаје нешто сасвим друго.

Управо то „нешто сасвим друго“ врло је важно. Тако у Русији сматрају многи, међу њима и Виктор Јерофејев, аутор међународне славе. Он назива писца пријемникм и проводником неког вишег смисла.

Писац поседује некакву антену, и преко ње – а не због себе и сопствене жеље да протествује или се диви – он добија пуњење, задатак. Он мора неку задату платформу да претвори у свој текст. Писац није одговоран за свој текст, и што је текст бољи, мање је те одговорности.

У писцу увек живе двоје: један од њих је можда и неодговоран. Али други је увек одговоран – то је већ тврђење писца и есеисте Владислава Отрошенка, исказано за Глас Русије.

Мени се чини да уметнички таленат има две стране, и у томе ће ме схватити свако ко је у животу направио бар једно уметничко дело. Унутар нас постоји и уметник и критичар тог уметника. Када је критичар врло мали, а уметник врло велики, то је лоше. Лоше је чак када су они једнаки. А када је критичар у теби већи него уметник, то је добро, то и јесте мера свега.

Сва три става – и Сорокина, и Јерофејева, и Отрошенка, између осталог тројице чланова руског ПЕН-клуба – слажу се у једној тачки када је реч о односима са читаоцима. То је за руског писца увек било принципијално важно: пре век и по сатиричар Салтиков-Шчедрин жалио је због ситуације када писац пискара, а читалац читуцка. Он је хтео, рекао је нешто касније филозоф Лев Шестов, да буде другачије: чим писац напише реч, читалац одмах искаче из коже. Али читалац више воли да остаје миран и тражи да писац сам искаче из коже.