Анджеј Вајда – човек-дијамант с душом песника

„Филм доживљавам као бајку, као сан, надам се да ће сваки мој следећи филм обавезно бити бољи од претходног.“ Ове речи припадају корифеју светског филма, пољском режисеру Анджеју Вајди. 6. марта он пуни 85 година.

Међу истакнутим режисерима ретко се срећу мајстори, који мењају сам језик филма, још ређе – личности који за цео свет постају оваплоћење културе своје земље, душе свог народа. Анджеј Вајда је најистакнутији пример управо таквог јединственог споја. Он је утемељио нову „пољску филмску школу“ и његови филмови већ пола века прате пољски народ у његовој историји. „Пепео и дијамант“, „Све је на продају“, „Пан Тадеуш“, „Човек од мермера“ – на основу ових филмова ствара се слика о Пољској и Пољацима с њиховим, по мишљењу режисера, „посебним националним огледима на свет“.

Стваралаштво Анджеја Вајде је веома цењено у целом свету. Он је добитник награде „Оскар“ „за истакнут допринос филмској уметности“, његови филмови су обележени наградама најпрестижнијих међународних филмских фестивала – за филмове „Брезова шума“ 1970. године и „Обећана земља“ пет година касније. До тог времена Анджеј Вајда је у СССР већ постао култна фигура. Не користећи шаблоне масовног филма, не чинећи уступак идеолошким, етичким и естетским предрасудама скоројевића он је с гледаоцем говорио о сложеним, важним, болним проблемима. Сваки нови рад је изазивао невиђено интересовање, провоцирајући жарке дискусије и сукобе мишљења.          „Московски гледалац је специфичан – он размишља и танано осећа, жуди за тим да гледа прави филм, - тврди режисер. – Од сусрета с таквим аудиторијумом добијам моћан импулс за стварање нових филмова.“ Између осталог, Вајда је надахнуће црпео у руској култури, сматајући Русију „фантастичним местом великих уметника, песника, писаца, који су у свету увек оцењивани по заслузи.“ Међу његовим „руским пројектима“ су филмови по мотивима дела Чехова, Љескова, Булгакова. Међутим, најважније ствари о људима, о себи, о свету, како сам мајстор признаје, он је сазнао радећи на Достојевском. У позоришту и на филму он је режирао „Злочин и казну“, „Настасију Филиповну“ по мотивима „Идиота“ и заиста је био обузет романом „Зли дуси“ – најтрагичнијим и најсложенијим пишчевим делом у идејно-философском смислу. На основу њега Вајда је снимио филм, режирао је представу у Пољској, у САД, и напокон, у Русији, у московском „Савременику“. 1970-их година Вајда је већ радио у овом позоришту, овде има много пријатеља и истомишљеника. И за један од својих последњих филмова позвао је водећег глумца ове трупе, Сергеја Гармаша. Он је играо улогу совјетског официра на филму „Катињ“, посвећеном трагичној страници у руско-пољским односима – стрељању пољских официра по налогу Стаљина у пролеће 1940. године у Катињској шуми код Смоленска. Међу њима је био и отац самог Анджеја Вајде. Филм је имао велики политички одјек, многи су га доживели као отворено „антируски“. Међутим, режисер тврди да, као прво, не треба мешати народ и режим на власти, акао друго, његов филм је о томе како у крвавом и немилосрдном ХХ веку човек-индивидуа пада у замку историјских катаклизми.

Сматрам да је мој филм „Катињ“ о породици, која је заувек растављена, о разбијеним илузијама и суровој истини катињске трагедије. Односно, филм је о патњама сваког појединца, које су изазване много дубљим емоционалним доживљајима него што су сами догађаји. Зато јунаци филма нису стрељани официри, већ жене, које годинама даноноћно очекују повратак својих мужева.

Некоме може изгледати чудно што је управо за овај филм Русија режисера удостојила своје највише награде – Државне награде РФ. Уосталом, то није једина награда коју су Руси дали Анджеју Вајди. Једна од најпочаснијих, по речима самог режисера, јесте орден Пријатељства, који је примио из руку председника РФ Дмитрија Медведева.

Анджеј Вајда често долази у Русију. Он се среће с гледаоцима, са својим колегама-филмским радницима, држи мастер-клас у Московском институту за кинематографију (ВГИК). „Режисер треба да има душу песника и вољу каплара,“ – често понавља студентима, који су филм изабрали за своју професију. Дајући им поуке, мајстор, по правилу бива кратак до афоризма:

Режисер је у извесном смислу човек који престиже гледаоца. Гледалац зна да жели нешто да види, али још не зна шта. А режисер треба тачно да зна и шта гледалац жели и ко ће бити носилац идеје.

Режисер-провокатор и философ као и сви истакнути уметници, човек, који је у опозицији према свакој власти, Анджеј Вајда по нечему личи на своје јунаке: већином су то романтични идеалисти, који се упорно супротстављају сваком систему гушења личности. Они често гину, али не издају своја убеђења. Шта их покреће?... Заправо, Вајда је онај „човек-дијамант“ и целог живота се бави тражењем одговора на ово питање.