Први велики Београђанин

Последњи средњовековни српски владар и творац престоничког Београда, деспот Стефан Лазаревић  био је учен човек, врстан мислилац и писац. Поетска остварења "Натпис на стубу", "Слово похвално кнезу Лазару", а надасве посланица упућена непокорном брату - "Слово љубве", су ремек-дела старе српске књижевности. Чувени су његови "Рударски закони", којима је дефинисао односе у овој, тада веома развијеној области привређивања. Понос Стефановог двора је била библиотека у којој је Константин Филозоф са групом монаха, умножавао преписе старих докумената, преводио латинске, и друге књиге. Ту су делали познати песници Јефрем и Андоније Рафаил-аутор десетог и последњег средњовековног списа о Косовском боју - "Слово о светом Лазару".

Син цара Лазара и царице Милице био је и мислилац, с даром да види далеко у будућност. Има назнака да је предосетио долазак новог времена, стварање градске буржоазије и сумрак феудалне властеле, предосетио је ренесансу! Био је то "Нови век", који се тек наслућивао на западу Европе. Милорад Павић, књижевник, написаће шест векова касније да је српски деспот био представник "византинског хуманизма", далеко старијег од западноевропског. Стефан Лазаревић је био и праведан, поштен и истинољубив владар, али и добар војсковођа, зналац ратних вештина. Први је увео општу војну обавезу и створио стајаћу војску, уместо феудалних армија. У западним земљама је била позната његова ратна вештина и подвизи у бици на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. Био је први од 24 припадника витешког реда "Змај", којег је основао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1408). Витезови су на грбу имали зеленог змаја, који репом држи врат, а на склопљеним крилима има црвени крст. Српски оклопници, чланови реда, били су одевени у црно, у знак жалости за царем Лазаром. Деспот је лично водио школу борилачких вештина, чији је принцип био "постићи победу са што мање погинулих и рањених".
Био је и вешт државник, јер је успео да сачува Србију од Турака после Косовског боја. Његов двор је био место политичког одлучивања, али и извор стваралаштва, лепе речи, стиха, акорда или покрета. Међу зидовима утврђења на Ушћу говорено је старословенским језиком, језиком српског племена које је у деветом веку живело између Солуна и Цариграда. Према том дијалекту, Ћирило и Методије, словенски апостоли, су саставили азбуку током друге половине истог века. Српскословенска књижевност јавила се с настанком самосталне српске државе. Касније је обављена српска рецензија старог словенског језика, при чему је главна измена била у вези са старословенским гласовима којих није било у српском језику. Обичан народ говорио је истим језиком, али упрошћеном, народном варијантом.

Пуних 6 векова касније, широј јавности је први пут постао доступан један писани документ Стефана Лазаревића, пошто је преузео достојанство деспота и прогласио Београд за престоницу. Нажалост, документ није у вези са Београдом, већ је реч о Повељи деспотици Евпраксији, написаној 1. септембра 1404. године. Повеља је објављена у првој књизи "Старог српског архива", априла 2003. године. Шест векова касније модерна наука је поуздано утврдила да је Деспот боловао од високог притиска, да се обраћао лекарима из Дубровника још 1397. године, а да су латински хећими дошли на двор у Београду, тек 1408. године.
У селу Церквине испод Космаја, на месту званом Главица, на којем је преминуо деспот Стефан, налази се стуб Ђурђа Зубовића, од студеничког мермера. Епитаф деспоту је старословенски напис попа Влкше, писан у првом лицу, како је то онда био обичај.
Међутим, место на којем је укопан српски владар, донедавно није било познато. Кључни доказ појавио се тек 2006. године. Стручна научна експертиза је показала да су земни остаци недавно пронађени у цркви Манасији, Стефановој задужбини, управо кости великог владара, творца српског, престоничког Београда.