Мoћни звук за јубилеј
Универзитет уметности у Београду обележио 50 година постојања извођењем Берлиозовог Реквијема у „Сава центру”; диригент Бојан Суђић, солиста Џозеф Волвертон.
За велики јубилеј, велика приредба, дело-мастодонт са преко 500 извођача! Учествовали су: два симфонијска оркестра (РТС, ФМУ) и пет хорова (РТС, ФМУ, Обилић-Крсмановић, Шпанац, Collegium musicum). Не оспоравајући ни за тренутак значај Берлиозовог Реквијема, не можемо га ни поредити са врхунским делима истог жанра, са Моцартовим или Вердијевим Реквијемом.
Да ли се мислило па одустало или и не помишљало да је велики јубилеј највише образовне уметничке институције код нас (ваљда) требало обележити делима њених истакнутих претходника, професора... Зашто није изведен Христић ( „Опело у бе молу”), Славенски („Симфонија оријента”), Љубица Марић („Песме простора”)?
Хтео се спектакл, а Берлиозово дело је сво саткано од тананих нити типично француске раноромантичарске лирике, без контраста, без много ефеката. Нису томе помогла ни два оркестра ни четири додате групе дувача, које је (по партитури) требало распоредити у четири угла сале како би, у времену које није познавало стерео звук, дочарали управо стерео утисак.
Слика је била импозантна, број музичара огроман, маса хорских певача била је укусно осветљавана променама боја на филмском платну. Било је убедљивих делова и сасвим безбојних. Нумера са хоровима a cappella постигла би сигуран ефекат да није било интонативних, постепених али сигурних „падања”, која су скоро неминовна у огромном хорском таласању, без оркестарске подршке. У сред Реквијема, трубачки фанфарозни звуци наговештавали су један од врхунаца, но били би примеренији крају дела које се, супротно томе, завршава у резигнацији и најтишем звуку.
Руководити таквим масама храброст је и подвиг по себи, чему је склон диригент Суђић који има стрпљења, знања и воље да ради са највећим могућим апаратом. Поред дивљења, изазива и чуђење.
Солиста, тенор америчког порекла Џозеф Волвертон, певао је изузетно експресивну деоницу постављену у високој лаги непримерено озвучен. То је само значило да смо га добро чули, јер иначе не верујемо да би било који глас могао да се носи са огромним извођачким масама. Оставио је доста добар утисак који није проистекао из лакоће реализације деонице, већ из напора и труда.
Поједини, скоро оперски и сценски елементи, подсетили су на доживотну жељу великог инструментатора (Берлиоза) да напише оперу. Моћни звук ансамбла проистекао из осам флаута и 12 хорни, поред већ поменутих бројева инструменталиста и хориста, испунили су салу „Сава центра” звуком. Коначно смо чули како би то требало да звучи на сваком концерту. Публике много, атмосфера сасвим свечарска. На почетку и на крају, са највише полета, изведена је академска химна „Gaudeamus igitur”. Централни и најважнији део – ни превише присно ни узбуђено, ни доживљајно, а – јубилеј пролази.- Извор
- http://www.politika.co.yu
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
19. маја на београдском аеродрому упокојио се јеромонах Роман (Матјушин) — песник са гитаром, монах и човек који је Србију носио дубоко у срцу....
9. маја 1945. године у 00:43 по московском времену у Берлину је потписана безусловна капитулација нацистичке Немачке....
У Москви је представљен пројекат споменика пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који ће бити постављен на југу Србије....
У свечаној и достојанственој атмосфери у Руском дому у Београду, отворена је изложба поводом великог јубилеја: 110 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије. Ова изложба окупила је љубитеље...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Џингисиди, како се називају потомци великог освајача, чинили су политичку елиту моћне монголске државе Златне хорде....
Остале новости из рубрике »
















