Руски бренд у немачкој престоници

Паперјаста марама слободно пролази кроз бурму. Овај фокус оставља најјачи утисак на посетиоце изложбе Оренбург-Берлин. Руска уметност, која се одвија у Руском дому науке и културе у престоници Немачке.

Вологодска чипка, хохломско и палехско осликавање дрвета, керамика из Гжеља, димоковска играчка – ови исконски руски народни занати представљају чувене руске бреднове. Али сасвим посебно место међу њима заузима оренбушка марама, која има 300-годишњу традицију и у којој се идеално спајају естетика и функционалност.

Велики јужноуралски град Оренбург од давнина су називали градом-трговцем. Он је био важан трговачки посредник између Русије и Централне Азије, а марама од козје длаке оренбуршке сорте традиционално се сматрала најпродаванијом робом, пре чему по читавом свету. Тако, крајем 19, вела једна од оренбуршких везиља добила је чак златну медаљу за шалове од козје длаке на Светској изложби у Лондону. Био шал широк, паперјаст – ако је то прави оренбуршки шал, да ће вам бити топло у сваки мраз, то вам гарантујем.

На изложбу у Берлин оренбуржани су довезли најефектније узорке –  управо шалове паучину. Последњих година наш занат је преживљавао тешка времена и ми желимо да препородимо претходну усхићену пажњу за оренбуршку мараму, приметила је у интервјуу за Глас Русије координатор изложбе Оренбург-Берлин Ирина Бушихина.

Схватили смо да је у Европи оренбуршка марама заборављена апсолутно већ 20 година, од тренутка када је затворен Оренбуршки комбинат ручне производње и када су прекинуте испоруке његових производа у иностранство. Сада је синтагма „оренбуршка марама“ нешто ново за европљане, они поново откривају за себе овај руски занат. Из тог разлога довезли смо у Берлин само најбоље – радове наших водећих везиља. То нису колекционарски предмети, то је данашњица нашег заната. Тако да легенда да наводно нема више оренбуршке мараме није истинита.

Разликовати фалсификат од оригинала за стручњака није тешко. Пре свега: танани и при томе врло топли шалови попут паучине успевају само од козије длаке посебне оренбуршке сорте, која живи само у свом традиционалном станишту.

Уз то, како је рекла Ирина Башихина, плетење је било некада музички ритуал: Наше баке су умеле да озвуче свој рад, јер плетење је заморан и монотон посао. Шта су оне радиле? Намотавале су конац на звечку ручне израде, а на игле су качиле преле. Тако да је приликом плетења моглао да се чује тих мелодичан звук поскакивања клупка и игала – такорећи музика!