Вансистемска опозиција: неред и пометња

Раскол лидера вансистемске опозиције у земљи расте. Они и даље не могу да се договоре о јединственој стратегији понашања, да нађу заједничку политичку платформу и да фомрулишу јасан програм социјално-економског развоја земље. Чак акције покрета Стратегија-31 у знак подршке 31. члана Устава о слободи окупљања протичу сада у различитим местима: у зависности од политичких преференци њихових организатора и учесника.

При томе руско руководство признаје вансистемској опозицији право да се бави политичком делатношћу. Ево шта је тим поводом рекао председник Русије Дмитриј Медведев у интервјуу федералним ТВ каналима још пре више од годину дана.

Такозвана вансистемска опозиција је зато и вансистемска што не види своје место унутар политичког система. Они су сами одабрали такво место. То је њихово право. Односим се према томе са поштовањем, ако при томе нема кршења нашег законодавства – изборног, законодавства о друштвеним удружењима, о митинзима и слично. Тачније, ако такозвана вансистемска опозиција делује у границама закона, нека ради како хоће. Они такође одражавају нечије преференце, истина понекад ми је тешко да одговорим чије. Али то је већ питање унутрашње оцене, не бих хтео никога да вређам.

Да приметимо, класични модели демократије претпостављају постојање како системске (парламентарне), тако и вансистемске опозиције. При томе на Западу вансистемска удружења признају непоколебљивост базичних политичких и социјално-економских институција друштва, разилазећи се са влашћу само у избору путева достизања политичких циљева. Сепцифика Русије је у томе што је вансистемска опозиција крајње разноврсна и ни о каквом јединству циљева овде нема речи. Често и непоколебљивост базичних друштвених институција за њу је само празно слово.

Нека радикална опозициона удружења отворено рачунају на маргиналну средину, тражећи у њој присталице које нису нашле своје место у животу и спремни су на свакаква, између осталог и противправна дејства.

Међутим опозициони публицисти и новинари, који се одређују као „мозак“ вансистемског покрета, такође су углавном заузети обрачунима и отворено критикују једни друге. Један од познатих либерала пише да опозиција живи „аветињски живот“. Није јој пошло за руком да се договори о главном – формирању владе у сенци, која би била алтернатива постојећој. А то је база сваке озбиљне опозиције, која пориче постојеће стање ствари. Шта више, у тој средини нема професионалаца који имају општенародну подршку.

Ову тезу потврђују и недавна истраживања која су показала да значајни део становништва Русије уопште ништа не зна о лидерима вансистемске опозиције и у целини о њој као појави. Да не говоримо већ о бесконачном низу нових опозиционих удружења, која често стварају једне исте персоне, иза чијих звучних назива мало шта стоји. Људе интересују сасвим конкретне ствари: повећање стандарда, социјалне гаранције, стабилни развој економије. А управо овде лидери опозиције немају шта да предложе и у првом реду адекванат и перспективан програм деловања у случају доласка на власт.

Поступке најрадикалнијих опозиционера можемо упоредити са акцијама фудбалских навијача. И једни у други углавном представљају сасвим пристојне грађане који поштују закон. Али када се окупе заједно, они су спремни да агресивна, противпрвна дејства под паролама нетрпељивости према опонентима. За то има много примера. Зато властима не преостаје ништа друго до да пресецају понашање опасно по друге грађане и да кажњавају прекршиоце у складу са законом.