Паук у паклу рата

Када би у Рогатици, гдје свако познаје свакога, упитали за Жељка Ћорића, рекли би вам да такав засигурно не живи у вароши.

Али, када би и најмањем дјетету на улици поменули Паука одмах би вас одвели до њега. Жељко Ћорић ни сам не зна када је добио тај чудни надимак, али се не буни када га тако зову.

Уопште, Жељко Паук се никад ни због чега не буни. Рођен и одрастао у Горажду поред Градског стадиона, који му је обиљежио живот, преживио је све страхоте рата, оставши у родном граду, али се на крају ипак скрасио у Рогатици пронашавши мир и стекавши нове пријатеље.

- По занимању сам КВ бравар, али сам прије рата радио у "Побједи" у Горажду као ложач, гријао сам цијелу фабрику. Када сам био слободан хоби су ми биле утакмице на којима сам продавао кикирики и кошпе, некад сам узимао и слободне дане због тога. Ишао сам и по сеоским вашарима имао сам ручно направљен мали рулет који је могао да стане у торбу и продавао сам томболе с разним ситницама, дјеца су била луда за њима, а ја сам добро зарађивао - сјећа се Жељко прошлих времена.

О страхотама које је преживио у свом родном граду, за којим још увијек болује и поред свега, испричао нам је много тога. Покушао је да из града захваћеног ратним лудилом извуче мајку и оца, али је и сам остао заробљен и размијењен је тек 1995. године захваљујући рођаку који је учинио све да он и мајка напусте тај пакао. У том ратном лудилу, свакодневно је трпио батине и малтретирања и гледао убиства на сваком ћошку.

- Не знам ни сам колико батина сам примио и како сам остао жив. Оца ми је убила граната и пет дана нисмо могли да га сахранимо, тек шести дан некад по ноћи успјели смо га закопати - прича Жељко најпотреснију причу свога живота.

- Никада нисам мислио да глад може бити тако страшна и да човјек може скоро полудјети од ње док то нисам доживио. Да није било жаре коју смо кували били би мртви. Прекувавали смо Дрину и пили, не знам само како се нисмо разбољели, јер сваки пут кад смо ишли по воду могли смо угледати лешеве приковане за даску које је Дрина носила. Неколико пута мајку и мене изводили су на стељање - прича Жељко о мукама које је преживио у родном граду.

Данас у Рогатици с болесном мајком живи од мале пензије и још увијек не пропушта ни једну утакмицу, продаје кикирики и сјеменке и обавезно са собом носи преко леђа заставу Црвене звезде, јер је Паук од малих ногу ватрени звјездаш и један је од ријетких младића из ових крајева који прије рата никада није пропустио ни један дерби Црвене звезде и Партизана у Београду.

Паук "вечите дербије" ни данас не пропушта. Рођак Славиша му плати пут и карту за утакмицу, а за храну се сам снађе и пут под ноге.

Иако је преко главе претурио патње за пет људских живота, у њему још тиња она искра оптимизма и снова коју могу сачувати само ријетки, чак и онда кад живот према њима није тако немилосрдан.

И данас му је највећа жеља да у Рогатици отвори кафану која ће се звати "Ново Горажде".