Апокалипса

Глобална језа чини српску језу још страшнијом, јер тек данас у овој сасвим неизвесној ноћи у Индонезији схватам да ми Срби и немамо куда да идемо... Европа, Азија, Африка, Америка, грцају... Двадесетак, тридесетак хиљада мегабогатих људи арчи своје животе на то да буду још богатији а около је апостасија... Потпуна агонија човечанства које грца у беди, несрећама, крви, бомбама, болестима...

Жрвањ

Милиони људи лежу увече забринути да ли ће сутра имати корицу хлеба, милијарде не могу да изађу из бесмисленог жрвња капитала који им једе породицу, органе и време. Још један бесмислен дан живота прославе сазнањем да су живи и да је неко други умро од срца, глади, земљотреса, бомби, поплава, урагана, оружја... Кроз све то глобално искуство не само да нисмо постали бољи него нисмо постали нимало паметнији. Мега гига капитал појео је све, време, новац, савест, идеје, хуманост... Лажне, испразне вредности, таштина, егоизам, то је глобална слика света скривена иза оних тридесетак светских лидера, који се смешкају док излазе из својих скупих кола заправо штитећи капитал а не своје грађане. 

Кад човек живи у Србији, некако има илузију да само с нама ствари нису у реду и да ће једног дана бити и да ћемо постати део света у коме је све океј. Нажалост, ништа није океј и то видите чак иако не путујете и само гледате вести. Не желим овде да причам о томе зашто веома често на аеродрому у Цириху ради само један тоалет или зашто у ЕУ неке елементарне ствари не функционишу, попут фискала или картица у Паризу... Не, овај пут желим да причам с вама, драги моји читаоци, о апостасији... Она се често код нас брка с апокалипсом, а пошто ми у Србији живимо већ деценијама апокалипсу, нисмо ни приметили да је наоколо почела апостасија или последња времена.

Неким суманутим сплетом околности овог августа доспела сам у Индонезију одакле вам и пишем овај текст... Док сам још на свом дугачком путу била у Сингапуру, десио се јак земљотрес на Јави; кад смо дошли на Јаву, прорадио је вулкан на суседном острву; кад најзад дођосмо код пријатеља на Бали, ту је умрла једна особа од птичјег грипа, а на Јави се поновио земљотрес, бомба и демонстрације. Пратећи вести на сателиту због свих катастрофа у земљи у којој се налазим, суочих се с једном потпуно катастрофичном сликом света, коју никад пре нисам имала времена да сагледам...

У Русији је воз искочио из шина због бомбе, у Кини се срушио мост и делом је потпуно потопљена, према Хавајима је јурио ураган, у Турској се потопио ферибот, у Енглеској се ширила болест по фармама, у Ираку су опет побијене стотине, у Авганистану још нису пуштени сви таоци, у Португалу још није пронађена отета девојчица, у Мароку је терориста покушао да убије себе и околину, на неколико места у свету откривени су милиони отровних играчака које су код деце изазвале и промене на мозгу... Списак је потпуно невероватан и могао би да се набраја данима а да при том изоставите језиве уобичајне болести попут рака и инфаркта...

Поплаве, срушени мостови, земљотреси, пожари, урагани, фаталне болести, терористи, несреће... На коју год страну да путник крене овог лета господњег, дочекаће га нека несрећа. Глобални пренос вести је тако брз, да човек не може ни да се начуди једној, а ето друге... Парадоксално, али тек сад, кад сам се измакла на потпуно други крај света, веома забринута да ли ћу одатле успети и да се вратим, први пут сам видела да цели свет грца у непрестаним несрећама. Опседнута српском голготом, несрећама, неправдама, корупцијом, лажима, за све ово време ја заправо нисам приметила да је цела планета отишла у три лепе пичке материне и то формално и метафорично.

Мртва и отета, гладна и прогнана деца, људи који просе и једва састављају крај с крајем, криминал, корупција, неправда... то није српска слика, то је глобална слика света између срушених мостова и авиона, експлодираних бомби и нових побијених људи. Између тога остаје само двадесетак ултрауспешних брендова и лажни светли свет селебреттиса који глуме глобалне свете краве. Али чак ни глобалним светим кравама није глобално добро. Бекам, популарнији и од дебилне барбика-лутке, тврди да више не може да издржи папараце, али прећуткује да све паре овог света које поседује нису могле да спрече да и његово дете не добије епилепсију.

Глобална језа чини српску језу још страшнијом, јер тек данас, у овој сасвим неизвесној ноћи у Индонезији, схватам да ми Срби и немамо куда да идемо... Европа, Азија, Африка, Америка, грцају... Двадесетак, тридесетак хиљада мегабогатих људи арчи своје животе на то да буду још богатији а около је апостасија... Потпуна агонија човечанства које грца у беди, несрећама, крви, бомбама, болестима... Онда ти богати открију да им је живот прошао, а да лек за вечност још није на берзи и ту им негде дође и крај. Ускоро се, наравно, појаве нови лудаци који мисле да је смисао живота у јебању курви, возању јахти и прању лове, и протраће још стотине хиљада живота заједно са својим...

Милиони људи лежу увече забринути да ли ће сутра имати корицу хлеба, милијарде не могу да изађу из бесмисленог жрвња капитала који им једе породицу, органе и време. Још један бесмислен дан живота прославе сазнањем да су живи и да је неко други умро од срца, глади, земљотреса, бомби, поплава, урагана, оружја... Кроз све то глобално искуство не само да нисмо постали бољи, него нисмо постали нимало паметнији. Мега гига капитал појео је све, време, новац, савест, идеје, хуманост... Лажне, испразне вредности, таштина, егоизам, то је глобална слика света и она стоји иза оних тридесетак насмешених светских лидера, који се смешкају док излазе из својих скупих кола заправо штитећи капитал а не своје грађане.

Оно што је најморбидније јесте да иза три четвртине глобалних катастрофа опет стоји капитал... Покрећу се ратови и револуције да би она шачица људи зарадила још коју милијарду више. Уништавају се животи да би се још неки милион долара преусмерио ка тим истим људима, који користе новац да би направили још новца и како не знају да улепшају ни сопствени живот тако уништавају туђе... Кад год избије нови вирус, када се деси нови рат, бомба, ураган, човек се као параноик пита о чему се сад ради, да ли је земља бесна због толиког загађења и мучења или просто неки богаташ поправља своје стање на берзи.

Сада је у Индонезији дубока ноћ, у Србији је дан, још увек гледам вести с новим катастрофама и можда ми први пут у животу Србија изгледа као једна од мирнијих земаља на свету. Из ове даљине ништа ми више не смета: ни кохабитација председника и премијера, ни домаћи олигарси и звезде, ни наше афере и нерешени случајеви. Не, ову ноћ ме чак хвата сентимент кад помислим на било шта у мојој Србијици... Јер кад погледам на њу из ове бескрајне даљине, схватим да тамо и даље постоји још нешто између катастрофа и капитала. Плашим се да је на свету још јако мало таквог простора... Ако те таласе живота, виталности, хумора, не однесе неки рат, поплава, земљотрес или вирус, доћи ће капитал да га докрајчи... Мега, гига капитал који је најстрашнија глобална катастрофа времена апостасије...

Господе Боже, смилуј нам се јер довољно је гледати само ЦНН пола сата па да се види да не знамо шта радимо ни куда идемо... Ево нове глобалне вести, још једна бомба, срушен мост, ураган, отровне играчке, птичји грип, земљотрес, а онда извештај с берзе... Сумрак апостасије, јутро апокалипсе... Врли нови свет у који хрлимо.