Експедиција Петербуршке Академије наука на Косову

Србија у 19. и почетком 20 века заузимала је важно место не само у руској спољној политици, већ је много интересовала руске научнике, друштвене делатнике и новинаре. Многи од њих су посетили ту пријатељску краљевину, али нису многи имали храбрости  да путују на Косово, које је у то време било у саставу  Османске империје. Као и данас,  србски живот је у тој покрајини био нераскидиво повезан с православним манастирима, који су привлачили  руске стручњаке за византијску уметност. 1900. године је познати руски научник Никодим Павлович Кондаков,  који  је био на челу екпедиције РАН у Македонији, замолио је историчара Павла Николајевича Миљукова и архитекту Петра Петровича Покришкина да оду на Косово. То је путовање било веома важно ради проучавања древаних споменика и месног начина живота. Путници су доста брзо стигли у Призрен, где су се одмах осетили као на вулкану.  Када је Миљуков ставио троножац  да би снимио стару цркву, окупила се гомила Албанаца.  Турски чувар, када је чуо њихове  речи,  натерао их је да под хитно оду, јер су се Албанци спремали да нападну научнике.

Из Призрена се планирало поћи у Ђаковицу и Пећ. Међутим, турске власти нису се усудиле да пусте руске научнике без страже, те су им дали као пратњу читав коњички ескадрон, јер је ситуација у покрајини била немирна. Месни паша у Ђаковици је свечано примио Миљукова и Покришкина. Они су били пренеражени, кад им се он обратио на руском језику.  Испало је да је он Чаркез, који се преселио у Османску империју с Кавказа. Ноћу је у граду било немирно, чули су се хици.  За доручком је он одговорио на питање Миљукова, рекавши да је ноћу избио пожар. Током дана се сазнало нешто друго. Када су руски научници ушли у православну цркву да би упознали њене фреске, србски парохијани су закључали врата и другачије објаснили ноћне догађаје. Они су припремили читав меморандум за руску владу о злоупотребама и насиљу од стране турских власти према правиославним Србима.

Међутим,  најинтересантнију авантуру су Руси имали у Пећском манастиру, где су они стигли касно увече. Ноћу се иза зидина манастира чула паљба. Миљуков и Покришкин су сишли у манастирско двориште да би сазнали шта се десило. Испало је да су Албанци опколили манастир, а Турци су тражили од настојатеља да отвори капију и пусти војнике да би пружили Албанцима отпор. Настојатељ је сигурно био искусан човек, зато је одлучно одбио да то учини: Ви ћете сутра отићи, а ови људи су  увек овде. Док је трајала опсада манастира, Покришкин је  проучавао његову архитектуру у којој се очито осећао не само утицај византијске, већ и европске културе.

Тек када су Албанци укинули опсаду и отишли, настојатељ је отворио капију  и благословио Русе за повратак кући.

Судбина чланова те мале експедиције је веома необична. Павел Николајевич Миљуков, који је касније био лидер странке кадета (уствавних демократа), у време Првог светског рата био министар иностраних послова, који је позивао на освајање  црноморских мореуза и  ослобођење Цариграда. Он није признао власт бољшевика, те је емигрирао у Париз, где је живео све до своје смрти 1943. године.

Петар Петрович Покришкин је један од оснивача научне рестаурације споменика архитектуре у Русији, за своја научна достигнућа је он стекао звање академика. Међутим, 1920. године је он одустао од свих звања, отшао из Петрограда и био хиротонисан у чин свештеника с благословом светог патријарха Тихона. После две године он се разболео и умро.

Тако је путовање на Косово повезало судбине два славна сина Русије.