Два погледа на исти свет

Госпођа Карла дел Понте је од јануара 2008. године поуздани амбасадор Швајцарске у Аргентини. Тамо, верујем, још има ратних злочинаца из оног рата у ком су Немци били аријевци, а Швајцарска службено неутрална. Свикла да потражује ратне злочинце Карла би, ако је занос буде држао, могла открити неког од престарелих клијената за Хашки трибунал. Онако волонтерски. Не верујем да ће се то догодити. Карла иде у Аргентину да заборави Хаг, а не да га памти. Она ће нас заборавити, ми њу нећемо. Имамо је се рашта сећати. Сваки њен долазак у Србију драматизован је и одигран у сусретима са српским званичницима. Сваки њен извештај о слабој сарадњи српских власти са Хашким трибуналом, озваничен је у УН. Папири које је Карла осмислила раде као перпетуум мобиле. И кад оде у Аргентину, Карла ће утицати на положај Србије у Србији, Европи и целом свету.

Због сумњичења да би могао помоћи људима какви су Караџић и Младић Карла је
на списак могућих помагача одбеглим оптуженицима убележила милешевског епископа Филарета који, ено, штрајкује глађу на граници Србије и Црне Горе, јер у Црну Гору не може док га Карла не скине са свог списка.

Ето доказа да је хагослужење важније од богослужења.

Не чудим се Карли. Она је професионалка. Врх, брате! Како код је окренеш, иста је
са сваке стране. На њеном породичном стаблу, слава Богу, нема српске гране. Чудим се оним људима чија је српска грана стара и дебела, могли би се без страха да грана неће издржати, обесити; а секу своје старо српско породично стабло уверени да их то води у будућност.

Ако сте уверени, чак и ако су вас у то уверили, да су прогони породица Караџић и Младић једини начин да се та два човека које потражује Хашки трибунал нађу у Хагу; чак и ако сте уверени, или ако су вас и у то уверили, да тај двојац спада у кривце без којих хашки млин не може да меље, ружно је разумети прогоне жена, деце и унука оних које Хаг потражује не би ли оправдао своје постојање.

Карли је жао што је Милошевић „преминуо као анђео, у сну“, уверена је да би, иначе, доказала да је Милошевић био ђаво. Карли ће бити жао ако Караџић и Младић не буду ухваћени за њеног мандата, али тешко је то довести у везу са епископом милешевским Филаретом, прогонима породица Караџић и Младић, и породица људи осумњичених да оптуженима помажу у бекству; тешко је веровати у правоваљаност папира које нам је Карла, одлазећи у екселенције, оставила.

Владика милешевски Филарет богослужи на граници Србије и Црне Горе, штрајкује глађу молећи се Богу, а две-три даме и два-три господина хагослуже у престоници и тврде да породица Радована Караџића није прогоњена, и више од тога, кажу да је поступак према тој породици озакоњен.

Лако ми је да испраћајући Карлу, ту поуздану професионалку, која нас, ваљда, буде ли се запатила у швајцарској дипломатији, неће више плашити својим посетама, кажем да је урадила на штету Срба и Србије, све што је могла. С њом би се међу женама могла упоредити само госпођа Олбрајт.

Обе су, врх брате!

И код нас расту професионалци и професионалке који су хагослужење одавно ставили изнад богослужења. Раде, изјављују, грде. Схватају несхватљиво. Додају збиру свакојаких српских кривица и кривице сопствене производње. Диве се прогонитељима, презиру прогоњене. Не интересује их ничија породична патња. Не могу да их частим као госпођу Карлу о одласку. Уместо да им кажем, врх брате, записујем; дно брате, дно сестро!