Крупнокалибарски митраљез Владимирова

Проналасци инжењера, између осталог војних, врло често деценијама могу да надживе своје проналазаче. Тако је било и у случају крупнокалибарског митраљеза Владимирова – КМВ, направљеног 1944. године. КМВ у себи спаја брзину паљбе митраљеза са пробојношћу противтенковске пушке и намењен је за борбу против лако оклопљених циљева, ватрених средстава и живе силе противника, која се налази иза лаких заклона, као и у својству противавионског митраљеза. Овај митраљез који је био примљен у наоружање у совјетској армији 1949. године испоставио се толико успешним, да се до сада експлоатише не само у руској армији, већ и у многим другим земљама. Између осталог, сада је у руском наоружању модификација КМВ – тенковски митраљез.

Ова варијанта има особености конструкције условљене спецификацијом његовог коришћења у оклопној техници. На пример, ради даљинског управљања ватром, митраљез је опремљен електронским окидачем, који ради помоћу батерије. Уређаје за нишањење митраљез нема, навођење се врши помоћу оптичког нишана. Али главна предност митраљеза је калибар – 14,5 милиметара. Оклопна пробојност метка приликом паљбе из КМВ – КМВТ по челичном оклопу РХА стандарда НАТО-а испоставила се толико великом, да је на реалним тактичким дистанцама од око 500-800 метара ватра КПВ-КПВТ осигуравала сигурно пробијање било ког оклопа и погађање основних оклопних транспортера могућег противника, укључујући најмасовнији БТР М113. Управо зато, почев од 70-их година и до данас, у техничким задацима за оклопне машине које се праве у земљама НАТО-а по типу БМП, БТР, БРДМ и лаке тенкове уводе се захтеви заштите од ватре митраљеза од 14,5 милиметара. Захтев је био један од урзока практично двоструког повећања бојеве масе основних борбених возила НАТО пешадије Мардер и Бредли у односу са совјетска борбена возила.