Тенк ИС

Нови и перспективни обрасци тешке технике, који су се производили у СССР-у у време другог светског рата, одмах су испољили све своје предности и недостатке у току бојеве примене. Управо такву судбину имао је тешки тенк ИС (Јосиф Стаљин). Пројектовали су и произвели први образац у ванредно кратком року, у мају 1942. године он је стигао на фабричко тестирање. Маса тенка износила је преко 30 тона. Наоружање — 76-милиметарски топ и парни митраљез. Дебљина оклопа достигао је 120 милиметара за труп, а за куполу 85 милиметара. Мотор је омогућавао да се постигне брзина од 55 километара на сат. Елементи транспортног дела, укључујући гусеницу, узети су са средњег тенка Т-34, а точкићи су узети од тешког тенка КВ (Клим Ворошилов). Најнепосреднији утицај на темпо производње ових возила извршила је појава на совјетско-немачком фронту на јесен и у зиму 1942-43. године немачких тешких тенкова Тигар. Управо против њих је и требало да се боре совјетски ИС-ови. Ипак, постојала је и друга, ништа мање ефикасна примена ових тешких возила. Она су се активно користила за јурише на утврђене градове као што су Будимпешта, Букурешт, Берлин. Тактика дејстава у таквим условима предвиђала је тенкове у јуришним групама од једног-два возила у пратњи пешадије. У случају слабог отпора тенкови су се са укрцаним на њих јуришним групама у пуној брзии пробијали дуж улица и скверова, тргова, паркова, где је могла да се заузме кружна одбрана. Уколико је постојала јака ватра, борци јуришних група су ишли као пешадија, а тенкови су водили унакрсну ватру дуж улица, покривајући напредовање пешадије. У случају контранапада тенкова или јуришних оруђа, ИС су преносили на њих тежину своје ватре, бранећи на тај начин своју пешадију. Ако су биле пронађене барикаде, ровови, ИС-2 их је рушио својом ватром, или је осигуравао ватрено покриће инжињерским одредима, који су ликвидирали препреку. Посебну пажњу тенкисти и самоходна оруђа су поклањали маневру чак у тежим условима градске борбе, делујући по принципу ”изашао из заклона, пуцао, вратио се у заклон”. После рата ИС су били модернизовани и налазили су се у наоружању Совјетске и Руске армије до 1995. године. Тешки тенкови ИС испоручивани су у низ земаља и учествовали су у неким послератним оружаним конфликтима. По неким подацима управо ова возила се до данас користе на Куби као покретна оруђа обалске страже.