Мило подмеће Лубарди

Историчар религије и културе Будимир Алексић, оцијенио је јуче да се предсједник ДПС-а Мило Ђукановић, говорећи о идентитету српских великана обрушава на мртве људе који не могу да се бране. Наиме, Ђукановић је у јучершањем интервјуу казао да они који "негирају културни идентитет Црне Горе дијеле рецепте тврдећи да је Његош српски пјесник, а црногорски владар, а Лубарда и Милуновић српски сликари".
Према ријечима Алексића, једини проблем је у томе што су они сами казали да су Срби и што су на више мјеста експлицитно истакли да припадају српској нацији и култури.
- То је пљачкашка приватизација културног идентитета. Ђукановић атакује на њихову слободу и на њихов културни и национални идентитет. Да ствар буде морбиднија и мизернија он атакује на оне који су мртви и који не могу да се бране. И то је управо суштина његове политике. Он свакоме веже руке и онда га позива на борбу, што је свакако ниско и мизерно, али иманентно Ђукановићевом политичком склопу и профилу. Испада да Ђукановић као "велики научник" зна боље од Његоша и Лубарде ко су они били и ком су народу припадали. Е, сад можемо замислити како ће изгледати његов Универзитет на коме ће очигледно редиговати Његоша, Лубарду и друге великане који нијесу и не могу бити тамо њихови - казао је Алкесић.
Ђукановић се, наводи он, обрушава на мртве људе и мијења њихов идентитет. Алексић сматра да предсједник ДПС-а и његова идеологија и политика отимају туђе вриједности јер немају ништа своје значајно и вриједно и нијесу у стању да прозиводе било какву културу.
- Они, дакле, и у стварима културе раде све оно што раде са цигаретама, нафтом, предузећима, односно отимају. Најбоље би било да опет дају задатак Ратку Вукотићу да он поново донесе 14.000 пресуда за Његоша, Лубарду..., као што је донио оних 14.000 пресуда за једну ноћ 1997. године. Ђукановићева политика нема идентитет и он отима туђе. Дакле, има само оно што је отео. Њему Лубарда треба да га прода за паре као што то раде са Комбинатом алуминијума. Њима треба нека вриједност, било умјетничка, историјска било економска, искључиво да би је продали - оцијенио је Алексић.
Иначе, судећи по тексту према завјештању Петра Лубарде од 14. априла 1972. године које је предато САНУ, а који је он својеручно написао, дилеме нема.
У том тексту Лубарда, између осталог, наводи: "Рођен 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин".
Лубарда је основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Умјетничку школу у Београду уписао је 1925. Годину дана касније одлази у Париз, гдје први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други свјетски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Њемачкој. Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу гдје заједно са Милом Милуновићем оснива прву Умјетничку школу у Црној Гори. За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Гранд при" на Свјетској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.