Лепа Јелена постала Ужасна Јелена

На отварању програма Руски филм на Московском међународном филмском фестивалу публике је дошло много више него на светску премијеру холивудског блокбастера Трансформери-3, приказану дан раније. Ово је са поносом изјавио председник фестивала Никита Михалков, представљајући публици нови филм режисера Андреја Звјагинцева Јелена.

Узбуђење око овог филма је јасно: сваки рад Андреја Звјагинцева, а за сада је он снимио свега три филма, производи сензацију и добија високе оцене како у Русији, тако и на међународном нивоу. Први филм Повратак 2003. године на филмском фестивалу у Венецији добио је главну награду. Други филм Изгнање 2007. био је награђен наградом за најбољу мушку улогу на Канском фестивалу. И сада, поново у Кану, филм Јелена добио је специјалну награду жирија конкурса Посебни поглед. Звездани дечак руског филма, како је назвао Никита Михалков 47-годишњег Андреја Звјагинцева, за сада ни једном није промашио.

Лагана смена кадрова, никаквих случајних детаља – препознатиљиви је стил режисера. Он је једном признао: За мене је главни јунак филма филмски језик. И, наравно, главна јунакиња је идеја.

А у чему је идеја ове приче о Јелени, обичној и рекло би се милој жени, која је некада била медицинска сестра у болници? Међу пацијентима нашао се старији богати човек, који се њоме оженио. Сасвим позитиван савез двоје људи у годинама од којих свако има одраслу децу, заснован на својеврсном уговору. Јелена се брине о мужу, а он издржава и њу, и многочлану породицу њеног незапосленог сина. Људи се налазе у уговорним односима – то је и свету згодно, и за њих обоје такође. Том тврдњом започео је свој интервју за Глас Русије Андреј Звјагинцев.

Мени се чини да многи од нас понекада доживљавају сличне односе боравећи извесно време у илузији љубави, понекад врло сентименталној, врло осећајној. И не досећају се да у одсудном тренутку, када се постави питање избора – ти или он, ти или она, одједном се све открива.

Неко види у филму о Јелени наставак теме старе као човечанство – најезде варвара, неко види аналогију са идејом филма Вудија Алека Меч-поинт – о непоправљивој неједнакости сиромашних према богатима и тежњи да се по сваку цену доспе у њихов круг. Али постоји још једна тема која се код Звјагинцева појављује у скоро неухватљивим детаљима – присуство Бога кога се људи сете у тренутку несреће, како би истог тренутка заборавили... На самом почетку филма, када Јелена излази из свог уређеног стана, у углу кадра се види купола Храма Христа Спаса. Пред крај филма појављују се негде у даљини куполе цркве. Сама Јелена једном уђе у цркву да запали свећу за здравље мужа који се опоравља од инфаркта.

Ако публика налази за себе подлогу за такве интерпретације, ја се не мешам, коментарише Андреј Звјагинцев. Усвојио сам основну линију понашања – никада не говорим о томе о чему је неки мој филм. Све што сам хтео да кажем у првом, другом и трећем свом филму, рекао сам.

Ипак. Ево кратке и исцрпне формуле којом Андреј Звјагинцев одређује свој нови филм: тоје филм о Ужасној Јелени која је могла да буде Лепа Јелена.