Сукоб официра и часника

Суђење генералу Рахиму Адемију и ратном злочинцу Мирку Норцу за ратне злочине почињене у војној акцији у Медачком џепу доказују чињеницу која се годинама јавно претпостављала, али до данас није била потврђена, да је у хрватској војсци за време рата постојала је двострука линија командовања, која делимично према исказу бившег начелника генералног стожера ХВ Петра Стипетића постоји и данас. Читаво време постојао је сукоб и ривалитет између официра ЈНА који су прешли на страну хрватске војске и „часника“ ХВ који су без икаквог војног знања напредовали у војној хијерархији, а углавном су долазили из редова тада непријатељске емиграције и француске Легије странаца. Рахим Адеми, осим што је био официр ЈНА, има и други „грех“, а то је да је албанске националности.

Већ првог дана суђења почело је с најружнијим подметањима и пребацивање кривице на Рахима Адемија који је према војној хијерархији био командант акције, али по свему што се могло чути и закључити по досадашњем току суђења, није имао појма о догађањима на фронту.

Усташки емигрант Гојко Шушак, који је у Фрањи Туђману разбуктао стару љубав према Максу Лубурићу, пошто се уздигао од обичног емигрантског гоље до министра одбране РХ и постао господар живота и смрти до краја живота није веровао већини бивших официра ЈНА, па је одмах је почео да ствара паралелни војни кадар састављен од шофера, конобара, криминалаца и емиграната који су били спремни без размишљања извршити све Туђманове и Шушкове налоге. Наравно била је и неколицина бивших официра који су остали у милости двојице хрватских господара рата и мира. Они су свој грех искупили максималном послушношћу, кокетирањем са усташтвом, свирепошћу и неизмерним полтронством.

Генерал Петар Стипетић који је након Шушкове и Туђманове смрти и промене власти у РХ постао начелник Главног стожера ХВ као сведок на суђењу оптуженим генералима изнео је чињенице којима је потврђена двострука линија командовања у то време. Према ономе што је рекао, а поткрепљено је и ратним дневником, акцију у Медачком џепу планирао је Јанко Бобетко, команде је издавао Давор Домазет, а овлашћења Рахима Адемија, који је формално био командант акције, била су сведена на минимум.

Стипетић, који је у то време као штабни официр добијао свакодневне извештаје Унпрофора о злочинима, пљачки и паљењу преносио их је Адемију, који је урлао због тога, али није имао моћ да то спречи.

На крају свог вишечасовног сведочења Стипетић је рекао да му је веома жао што мора да сведочи против двојице људи које веома цени, Адемија, који се као Албанац укључио у одбрану Хрватске, и Мирка Норца који се као готово незрео дечак на наговор других прихватио онога што није смео, који би уместо њега сада требали да седе на клупи за оптужене.

После Стипетића као сведок је приступио адмирал Давор Домазет, један од оних бивших официра ЈНА који је због „заслуга“ био све време у милости Туђмана и Шушка.

Наравно да је негирао све Стипетићаве тврдње да је он био стварни командант у Медачком џепу. Према њему акцију је планирао Јанко Бобетко, Рахим Адеми је командовао, а он је имао функцију обавештајног официра.

Веома је интересантна и Домазетова теза да су канадски војници који су били у саставу Унпрофора могући ликвидатори 27 српских цивила за чији масакр су оптужени генерали ХВ. Како је изјавио, канадски војници су се хвалили да су у Медачком џепу водили велику битку и убили 26 хрватских војника. „Хрватску војску су сматрали злочиначком и били су веома непријатељски расположени према Хрватима“, рекао је Домазет.

На крају Домазетовог сведочења Рахим Адеми је рекао да нису тачне Домазетове тврдње да је он био само обавештајац, већ да је он командовао акцијом према личном овлашћењу Јанка Бобетка.

Иако све више долази до потврде тезе о двоструком командном ланцу хрватске војске и сукобу официра и часника суду ће можда бити тешко да до краја утврди праву истину о једном од злочина рата у Хрватској. Недостају многи документи и ратни дневници из тог времена. Претпоставља се да је све што би могло компромитује њега и Јанка Бобетка покупио Домазет - Лошо, а и Норац је покрао цео низ, за њега, компромитујућих материјала. Наравно њих двојица нису у томе једини јер је крађа ратног архива ХВ је после смене власти у Хрватској имала забрињавајуће размере. Многи су папире крали да би заштитили себе или њима уцењивали друге.