Чувар руске традиције

Улазак у дом Андреја Гарденина, скромног београдског пензионера, више је од путовања у прошлост. То је и сусрет са руском емиграцијом, њеном традицијом, знаменитим личностима и догађајима који су је обележили, али и упознавање са њеним садашњим стањем и активностима.

Гарденин је рођен у Београду 1933, а већ десетак година једна од преокупација му је прикупљање свега што се везује за његове претке и савременике – руске емигранте које је судбина после Октобарске револуције довела на ове просторе. Зато Андрејев стан подсећа на мали архив и музеј. Ту су фотографије новијег и старијег датума, књиге, писма, различити документи, новински текстови, стари новац, оружје, грбови, породична заоставштина, а као посебну „реликвију“, у једној флашици чува грумен руске земље коју је његов деда Василиј Васиљевић Рајевски понео са собом када је заувек одлазио из отаџбине.

Музеј у стану

– Чим чујем да се појавио неки нови документ, фотографија или предмет који се везују за руску емиграцију, потрудим се да га набавим. Имам спискове свих руских избеглица који су умрли у Београду од досељавања до данашњих дана, имена академика, лекара, инжењера и професора који су овде живели, као и имена свих Руса сахрањених на Руском гробљу у Београду. До сада сам прикупио грађу која је једва стала у 45 великих фасцикли, а знатан део сам поклонио Руском фонду културе, музејима у Русији, Архиву Југославије и другим установама – објашњава Гарденин.

Посебан део – укупно 12 фасцикли – Андреј је, не без разлога, посветио својим прецима, породицама Гарденин и Рајевски. Јер, реч је о старим, угледним породицама из царске Русије, који су и пре Октобарске револуције били везани за ове просторе. Тако је његов знаменити предак пуковник Николај Николајевич Рајевски погинуо у Адровцу код Алексинца, као добровољац у српско-турском рату 1876–1877. године, а његов живот и погибија послужили су касније Лаву Николајевичу Толстоју као мотив за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина“.

– Породично стабло Рајевских налази се у архиви Руске академије наука. Имао га је и мој деда Василиј Васиљевич Рајевски и чувао на свом имању у Требињу где је службовао, али је та заоставштина, нажалост, уништена током Другог светског рата. Иначе, чланови породице Рајевски сахрањени су у заједничкој гробници на имању Разумовка у Украјини. Имао сам прилике да и тамо путујем и тако прикупим део материјала за своју грађу – истиче Гарденин.

Попут правог архивара

Како се у овом необичном човеку јавила идеја да се посвети том послу. Мада физиотерапеут, који је читав радни век провео у Клиничком центру Србије, Гарденин је био веома посвећен мачевању и један је од оснивача Мачевалачког клуба Црвена звезда. Бавећи се годинама тим спортом, сакупио је велику документацију и стекао искуство у „архиварском“ занату. Али, извесна презасићеност и разочарење у чињеницу да се заслуге спортиста ветерана код нас брзо заборављају навела га је да одустане од тога и стечено искуство искористи за нову мисију – прикупљање свега што је у вези са руском емиграцијом. Ово тим пре што је, бавећи се ранијим послом, имао прилике да сакупи много грађе која се односи на Русе – мачеваоце (они су код нас и обновили тај спорт), а све су га више „притискали“ корени и жеља да се одужи својим прецима.

– Тих деведесетих успоставио сам добре везе са Руским фондом културе, Музејем Рајевских у Разумовки, руским архивима, амбасадом Русије у Београду, Руским домом и другим установама и кренуо на посао. Истражујући мачевање стекао сам праксу да сваки документ одговарајуће обележим, дам му број, ставим на њега печат, поређам га по хронологији… То ми је, уз уважавање породице, највише помогло да истрајем у овом послу и стекнем завидну збирку, каже Гарденин.

Тешко је, у „мору“ грађе издвојити оно најважније. Ту су, рецимо рубље које су, на својој територији штампали белогардејци током грађанског рата у Русији, фотографије из живота и у вези са смрћу генерала Врангела, заоставштина о чувеној певачици Вери Јанчеведској, слике старог Београда, међу којима и оне са отварања Руског дома и подизања Иверске капеле, породични печати, грбови, одликовања… Ту је и „грађа“ која се због своје величине налази изван фасцикли, међу којом се посебно истичу ретке књиге, породичне реликвије, као и два ратна „трофеја“ његовог деде – мач за храброст с орденом Светог Георгија из руско-јапанског рата и сабља императора Николаја II, али и фотографије новијег датума Београда, Алексинца, Русије, Украјине, новински чланци и друга грађа. Ипак, његовој грађи посебан значај даје чињеница што се на основу ње верно може расветлити живот руске емиграције у Србији.

Амбасадор Руса изван отаџбине

– Руски емигранти су својој новој отаџбини дали велики број уметника, инжењера, лекара, професора, академика. Овде су једно време живели генерал Врангел, командант белогардејаца, митрополит Антоније Храповицки, који се налазио на челу Руске заграничне цркве, и друге знамените личности. Руски емигранти изградили су „пола Београда“, били међу оснивачима многих болница и факултета, обновили балет и оперу. Краљевина Југославија, посебно крајеви насељени Србима, била им је једно од најпожељнијих одредишта, па није ни чудо што су оставили записе да нигде нису тако топло примани као овде. То је додатно учврстило везе између наша два народа и дало ми подстрек да истрајем у овом послу – истиче Гарденин.

Са Никитом Сергејевичем Михајловим

Али Андрејева делатност није везана само за прикупљање грађе. Он предузима и конкретне акције како би заоставштину руских емиграната у Србији, али и широм Европе, сачувао од заборава. Повезује људе, организује изложбе, концерте и предавања, путује на различите свечаности, посећује места која се везују за делатност његових знаменитих предака, учествује у снимању емисија, окупља преостале потомке емиграната. Због тога га (мада то услед своје скромности нерадо спомиње) зову и својеврсним „амбасадором Руса изван отаџбине“ и живом енциклопедијом руске емиграције. Због посла којим се бави имао је прилике да се спријатељи са Никитом Михалковом, Валентином Терјешковом и другим знаменитим људима. Крајем прошле године причињена му је, каже, и посебна част – позван је на пријем који је поводом националног празника Руске Федерације приредио лично Владимир Путин. Тада је имао прилике и да са њим кратко разговара, али и да руском председнику уручи необичан поклон – праву српску ракију из околине Ваљева, завичаја његове супруге.