Иван Фармаковски: џезмен и фудбалер

Изградио кућу, посадио дрво, одгајио сина – тако говоре за правог мушкарца. А ако се он још бави и омиљеним послом, може се сматрати да му је живот успео. Као одличном младом џез пијанисти Ивану Фармаковском, за кога је стваралаштво Пут кући.

Али пре него што пређемо на личност и започнемо разговор са јунаком наше данашње емисије, да истакнемо да млада генерација џезера има врло јак дух међусобне подршке. Скоро невероватно, али млада момци: и пијанисти, и извођачи на удараљкама, и саксофонисти ватрено и искрено помажу једни другима на наступима. Очигледно, џез је посебно обједињавајуће друштванце људи неравнодушних према музици и једних према другима.

У уметности је добронамерност у принципу ретка. Конкуренција је оштрија него у бизнису: индивидуализам, разједињеност, коси погледи, расправе ко је шта урадио, ко је шта постигао. А на већини џез концерата можеш да видиш и подршку, и аплауз колега из цеха, а не само публике. То је невероватно пријатно и говори о многом: о нивоу културе, и о томе каква је наша млада генерација џезера. Генерација је у ствари дивна. Сви музичари поседују сопствени стил.

А сада, да се вратимо главном јунаку нашег програма, Ивану Фармаковском. Како је он рекао у свом интервјуу:

Постоје два погледа на живот: први је – ако желиш да будеш срећан, живи међу себи сличнима. Али мени се чини да је боље не бити најбољи, али имати могућност стемљења, усавршавања од својих колега. И то је пут развоја. Многи музичари тврде да свирају за себе. То није тачно. Пре свега свирамо за публику, сматра Иван Фармаковски.

Музиком је он почео да се бави са 5 година. Прво у дечијем музичком студију, затим у школи Гнесиних. За преко 20 година стваралачке каријере Иван је наступао са светски познатим именима као што је Бени Голсон, Бил Еванс, Ренди Брекер, Ел Џеро и многим другима.

Када сам био мали, много сам волео Луја Армстронга, Елу Фицџералд, то су ми биле две омиљене плоче које су изашле у СССР. Обожавао сам дует Оскара Питерсона са Каунотм Бејсијем. И уопште васпитан сам на традиционалном свингу.

Ако говоримо о природи џеза, по мишљењу Ивана Фармаковског, то је симбиоза спиричуелска, блуза, академске музике, афро-кубанских и бразилксих ритмова. И савремени џез наставља да упија нове мелодијске правце. Развој џеза је у смеси, у могућности импровизације. Кораци у џезу су као степ, као свинг у наредној џез композицији на теме совјетских песама Туп-Туп, тупка малишан.

Осим џеза, у животу Ивана Фармаковског постоји још једна страсна забава – фудбал, којим се заразио са пет година. Пијаниста пореди ову игру са џез импровизацијом, такође непрдвидивом.

У једном од интервјуа музичар назива себе сањалачким реалистом. При томе он верује да између маште и њеног остварења дистанца не треба да буде велика. И веома се у то уздамо.