Букурешт И Рига против Нирнберга. Савремена апологија фашизма

Седамдесета годишњица од почетка Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза, која је обележена у јуну ове године, изазвала је снаге евроатланске оријентације да иступe контрирањем не само  неприхватању од стране савременог цивилизованог друштва свих облика нацизма и ксенофобије, већ и правним нормама које је донео Међународни војни трибунал у Нирнбергу. Тако је председник Румуније Трајан Бесеску изјавио да у потпуности дели наређење маршала Антонескуа, издато 22.06.1941. године, о вероломном преласку румунско-совјетске границе на реци Прут: „Да сам ја био у том историјском тренутку – ја бих издао потпуно исто наређење, зато што смо имали савезника, а требало је да повратимо нашу територију“.

Т.Бесеску из разумљивих разлога сматра да је боље да не подсећа да је „савезник“ краљевске Румуније била нацистичка Немачка, а режим Антонескуа је хтео да „врати“ оно, што није одувек било његово, већ тек од децембра 1917. године, када је  Букурешт анексирао територију Бесарабије, а коју је СССР вратио себи 28.06.1940. године. Трајан Бесеску не жели да зна ни да је профашистички диктатор (кондукетор) Јон Антонеску повео своје сународнике у пљачкашки поход, да је тесно сарађивао са вођама Трећег рајха, који су осуђени у Нирнбергу, и да је у јуну 1946. године и његов маршал осуђен као ратни злочинац од стране нирнбершког трибунала и затим стрељан.

Међу земљама – сателитима нацистичке Немачке Румунија је у свеукупне оружане снаге фашистичког блока увела највише живе силе – преко 340.000 војника и официра. У материјалима Нирнбершког процеса остала је фиксирана изјава Антонескуа, из разговора са једним немачким генералом, о томе да је његова земља послала много већи број дивизија него што је то захтевала немачка команда.

Треба рећи да је Совјетски Савез чак и пошто је упад направљен пружио могућност румунским руководиоцима да схвате шта се дешава и да разборито напусте агресорски лагер. У директиви бр. 2 Народног комесаријата за одбрану СССР-а, који је издат војсци западних пограничних војних округа и снагама Војно-поморске флоте у 7 сати и 15 минута 22. јуна 1941. године и који је садржао наређење  да се „свом снагом и средствима обруше на непријатељске снаге, те да оне буду уништене у областима где је  совјетска граница повређена“ постојала је и посебна тачка: „Територију Финске и Румуније не нападати све док се не издају посебне наредбе“. А 24. јуна је на пријем код В.М.Молотова позван румунски посланик Г.Гафенку. Том приликом је Народни комесар за иностране послове изјавио да Румунија „није имала никакав разлог да се придружи агресији немачких бандита против СССР-а“  и упозорио је да ће румунска влада морати да сноси одговорност за последице учињене агресије.

Међутим, понети првим успесима немачког оружја на источном фронту, румунским властима су се упозорења Москве, очигледно, учинила празна. Тек ће 1944. године краљ Михај, после војног преврата, уклонити Антонескуа са власти и дојучерашњем савезнику – Берлину – објавити рат, а тада је, у јуну 1941. телеграмом захваљивао кондукетору који је био на фронту за „радост на дане давне славе“.

Сумњиву „давну“ славу диктатор је окитио новом бруком. У ранг званичне политике уведени су терор и масовно уништење совјетских грађана: „При и најмањем отпору од стране становништва – стрељати на лицу места. Презимена убијених објавити… Становништво Бесарабије проверити; сумњиве и оне који су јавно против нас треба уништити… Ни један јевреј не треба да остане ни у селима, ни и градовима, њих треба интернирати у логоре…“ – таква наређења је Антонеску дао окупационој администрацији. Према различитим прорачунима на територијама Молдавије, Придњестровља и Украјине које су биле окупиране од стране румунске војске, у периоду од 1941. до 1944. године, било је убијено између 380.000 и 600.000 само јевреја. Масовне жртве су постојале и међу мирним руским и  молдавским становништвом, међу Ромима, као и међу представницима осталих националности.

Покушаји да се ратни злочинац из Румуније оправда постојали су и раније. Тако је почетком 2007. године, на захтев унука Антонескуа,  апелациони суд Букурешта рехабилитовао фашистичког диктатора, његовог сина Георгеа Алексијануа – губернатора Транснистрије (области коју је, уз сагласност Хитлера, румунска власт формирала на окупираној територији која се простирала између Дњестра и Јужног Буга) и још  22 министра марионетске владе. Међутим, Виши касациони суд Румуније, који је 2008. године разматрао исто питање, донео је решење према коме су Јон Антонеску и чланови владе на чијем је челу он био за време Другог светског рата „свесно вршили ратне злочине против народа СССР-а“ и зато не подлежу рехабилитацији.

Да се вратимо срамном интервјуу у коме је Т.Бесеску прихватио да је он идејни наследник фашистичког диктатора. Зар председник Румуније заиста не зна за одлуку највишег судског органа своје земље која се односи на Јона Антонескуа? А ако зна - зашто онда сматра да је политички корисно  да се солидаризује са војним преступником, те користи разговор о значају савеза Румуније са нацистичком Немачком и позива на реванш? Зашто се сматра за дозвољено позивање на ревизију резултата Другог светског рата, када су они фиксирани кроз међународно право (да поменемо овде само мировни уговор који су 10.02.1947. године у Паризу закључили са Румунијом: СССР, Велика Британија, САД и низ других земаља антихитлеровске коалиције, и у коме је јасно наведено да је Румунија била савезник хитлеровске Немачке, држава-агресор, те да треба да сноси свој део одговорности због вођења рата против Уједињених Нација).

На немушту изјаву званичног представника МИП-а  Русије Трајан Бесеску је само одмахнуо, пошто је изразио чуђење што „неки тамо постају тако осетљиви чим се помене историја“. Он, видите, не схвата зашто је Русија тако осетљива на оцене, дате данас  непостојећој држави: па – Совјетски Савез, то вам је само – прошлост.

За разлику од председника Румуније Русија одлично схвата тесну везу између прошлости и садашњости. Према речима званичног представника руског МИП-а Александра Лукашевича „очигледно је да оваква срамотна бравада, којом се правда фашистичка агресија и скрнави успомена на милионе жртава нацизма, није дозвољена и да она мора да буде адекватно оцењена од стране цивилизоване Европе“.

Свог председника је протресла и румунска штампа. Данас је немогуће представити себи одговорног европског лидера који мирно говори да би он, да је живео у време Хитлера, кренуо заједно са њим – пишу новине Adevarul.После завршетка Другог светског рата структура Европе, чији је део данас и Румунија, замишљена је тако да се избегне још једно супротстављање народа. Политички лидери, како не би никога узнемирили, изјаве о историји дају са великом пажњом. Хиљаду и више година европских ратова је више него довољно. Када данас кажеш да би пошао заједно са Хитлером мораш да будеш свестан како ће то да одјекне у свести људи Јерусалима, Москве и других главних градова.

Међутим, испоставља се да управо одсуство чврсте реакције те исте „цивилизоване Европе“ сваком реваншисти са председничким овлашћењима дозвољава да се понаша провоцирајуће.

И не само њему. Позиви на радње, због којих се четрдесетих година двадесетог века доспевало на оптуженичку клупу, понекад и на вешала, све чешће се данас чују баш из земаља које је „регрутовао“ Евросавез … А понегде се позиви  аргументују и поступцима. Тако је 1. јула у главном граду једне државе-чланице ЕУ – у Риги, одржана нова по реду фашистичка парада. Њени учесници, обучени у фашистичке униформе са свастиком, носили су плакате  са расистичком садржином. Без обзира на многобројне протесте заједнице Латвијске власти нису реаговале: у пролеће ове године званична Рига је по ко зна који пут проговорила о невиности латвијских легионара СС. Пошто је разместио на свој сајт документа Нирнбершког суда, МИП Латвије је покушао да на сваки начин извуче Латвијски легион СС из формулације Суда да СС представљају „злочиначке групе“. Испоставља се да легионари Латвије нису учествовали у хитлеровским казненим акцијама – они су само штитили своју земљу  „од поновног успостављања стаљинског режима“.

Да ли то можда Москва треба све то да схвати тако, да нада да ће „ауторитетне међународне организације  на прави начин правно и квалификовано оценити следећи покушај слављења мизантропске фашистичке идеологије“, која је изговорена од стране Министарства иностраних послова Русије, неће имати на шта да се ослони? Очигледно, баш тако.

Те исте „ауторитетне међународне организације“ каква је ПАСЕ, данас су забринуте због нечег другог – због тежње да се у свест европејаца смести представа о „истоветности“ стаљинизма и хитлеризма, да се доктрина „подједнаке одговорности“ Совјетског Савеза и нацистичке Немачке за ширење рата у Европи утуви људима у главу. Реваншисти и неонацисти из „демократије младе Европе“ представљају одлично оруђе за ширење такве химере.