"Брејвик пуцао на људе пет метара од мене"

Млади Либанац по имену Басил Ал Уд преживео је кланицу коју је Андерс Брејвик приредио на острву Утоја у петак 22. јула. Басил има 26 година, он живи и ради у Бејруту. Као представник Прогресивно-демократске странке Либана он је био позван у омладински камп Радничке странке Норвешке на острву Утоја. Свој спас назива чудом. Са Басилом Ал Удом састао се дописник Гласа Русије у Либану Искандар Кфури.

19. јула, у уторак, долетео сам у Осло. Прво смо боравили у штабу странке у Ослу, поред којег је у петак одјекнула експлозија. Затим су нас, шесторицу страних гостију конгреса Омладинске радничке странке Норвешке одвезли на острво Утоја, у летњи камп. Норвежана је тамо било око 560 људи. Острво се налази на сат и по од Осла. За неколико дана проведених на острву успели смо да се спријатељимо. Сви који су доспели на то острво први пут осетили су се као у рају. Овде скоро ништа не подсећа на цивилизацију. Тих неколико дана смо живели као на пустом острву.

Норвежани су били у шаторима, а у дрвеним кућицама, сасвим малим, одсели су страни гости. Чак је и посуђе, и ножеви, било пластично. За време дискусије у кампу разматрани су проблеми који се тичу низа земаља као што је Јужни Судан, Сомалија, Авганистан, Палестина. Организатори су ме замолили да припремим реферат о Палестини. Мени је пало у очи да су многи млади људи на острву носили мараме, такозване „арафатке“. Осетио сам не само пусто интересовање, већ право саучешће за проблеме Блиског Истока и био сам зачуђен тиме  што ти млади људи, скоро деца, нису равнодушни.

22. јули је започео безбрижно. Ујутру је све текло по плану. Неколико сати пре догађаја наш конгрес је посетила бивши премијер Норвешке, називају је мајком свих Норвежана. Пошто је она напустила острво, била је објављена поподневна пауза. Отишао сам да се одморим у кућицу, пошто сам увече имао реферат. Већ сам помињао кућице у којима смо живели. То су мале просторије од око 3 метра квадратна. Тих кућица је било 7.

Неочекивано су ме позвали из Бејрута. То је био мој друг из странке. Он је саопштио да је у Ослу одјекнула експлозија. Тако се десило да сам међу првима у кампу сазнао за трагедију у престоници. Ускоро нам је покуцала на врата координатор страних делегата, Ида. Она је дошла са истом вешћу. Била је донета одлука да се окупимо у сали за седнице. Док смо се сакупљали, стигла је информација да је сарадник полиције убедљиво тражио чамац од организатора да дође на острво и детаљно исприча шта се десило у Ослу и да да инструкције шта да се ради даље.

Кренули смо у салу за седнице. Организатори су чекали чамац који им је послат. Сачекали су га, заједно се попели од пристаништа до зграде где је била сала за седнице. Тамо је било око сто људи. И нови су пристизали. Сви смо очекивали. Чули су се први звуци налик на пуцње. Неко од оних који су били са нама у сали за седнице почели су да вичу да сви напусте просторију. У међувремену пуцњава је утихнула, избројао сам 15 пуцњева. Момак по имену Халед из Сомалије који одавно живи у Норвешкој и ради тамо у школи почео је да виче да сви беже. У сали за седнице остало нас је око 50 људи. Већина је кренула ка води, у нади да ће отпливати или наћи чамац.

Нисам се покренуо са места. Пришао сам прозору и видео да човек обучен у полицијску униформу иде сасвим близу, буквално 5 метара од мене. Кроз прозор сам видео како методично, мирно пуца у људе. Ништа нисам схватио. Посматрајући ту кланицу неколико метара од нас прво смо помислили да је то само игра. И тек када је у сусрет тобожњем полицајцу потрчала девојка и он је убио пуцњем у главу, после чега је почела да лије крв и она је пала, могао сам да оценим опасност онога што се дешава. Човек у униформи је наставио једном руком, држећи аутомат са кратким кундаком, методично да пуца у људе. Био је миран и хладнокрван. Ишао је иза сваког и циљао у своје жртве.

У згради су биле друге просторије: кухиња, складишта за намирнице. Многи су се сакривали у та складишта. Схватио сам да ни у ком случају не смем да останем у просторији. Нешто ми је говорило да ако останем тамо, то ће бити заувек. Тако се и десило са онима који су решили да остану унутра. Рекао сам људима који су били поред да се сагну и да се пробију до излаза. Истрчавши боси напоље, нашли смо се код највећег шатора који је унутра био засејан лешевима. Рањени су крварили. Зашто смо били боси? Нешто пре тога је падала киша и сви који су ушли у зграду скидали су ципеле. После извесног времена нашли смо се поред обале. Читаво острво може да се прође за 10 минута. Када смо се нашли на такозваној Алеји заљубљених, потрчали смо њоме ка обали. Тамо није врло стрмо, негде два, негде три-четири метра до воде, не више. Ниже је камена обала. Било нас је око 15. Поред мене се нашао посланик норвешког парламента Стина, не сећам се презимена, девојка од око 16 година. Када смо ушли у ледену воду, она је почела да плаче: имала је срчану ману и хладна вода је за њу опасна. Када сам  погледао унаоколо, схватио сам да је место где смо доспели лоше. Оно се видело са свих страна. Значи, за убице смо били добра мета. Наредио сам да се пребацимо на друго место, где нећемо бити тако добра мета за метке.

Прошло је неко време мада нам се чинило да је прошла вечност. На срећу, мобилна веза је радила и разговарао сам са Либаном. Брзо сам описао рођацима шта се дешава у датом тренутку. Почели смо да разматрамо шта да радимо даље. Решили смо да се заједно пребацимо на супротну обалу. Предложио сам да пливамо, али Норвежани који су раније били овде почели су да нас одговарају, они су говорили да је опасно налазити се тако дуго у тако хладној води.

У то време смо видели брод који је журио да оде са острва, што је могуће даље. Сматрали смо да је убица било неколико и да су напустили острво, али после извесног времена смо опет чули пуцњеве. Једна од девојака је телефоном позвала полицију. Сви сада знају колико дуго смо морали да чекамо помоћ.

Убица је стигао групу од 4 човека тако близу да сам помисло да нас је приметио. Брејвик је почео да виче некоме да се подигне, наводно, опасност је прошла, стигла је полиција и све ће да их спасе, и још нешто у том духу. Не знам норвешки, зато сам питао девојку која је била поред шта он говори. А она је заплакала од радости и узбуђено ми превела шта је он викао одозго. Схватио сам шта се дешава, зато сам шапатом упозорио да нико не мрдне, и да то он пуца у људе. То је потврдио метак који је прошао изнад наших глава, испаљен одозго. Он је почео да се удаљује и да вара позивима да се људи попну, мамио их је. Успео је да наговори групу од око 20 људи да се попне. Када су изашли, петоро је погинуло у тренутку. Бацио сам се према води и почео да вичем да и други раде исто. Викао сам: У воду, у воду! Брејвик је испалио још три метка у нашу страну. Запливао сам леђно и видео крајем ока како је он стигао групу од 20 људи, половина од њих више није могла да се супротставља, пошто је већина била паралисана од ужаса. Још двоје је почело да плива за мном, даље од те проклете обале, мада нас ни на секунду није напуштала мисао да су у сваком тренутку меци могли да нас стигну.

Учинило ми се као халуцинација појава чамца у којем се налазио човек који је гледао кроз црни двоглед. После свега преживљеног на острву од тренутка напада имао сам осећај да инстинктивно знам где је излаз. Приметио сам тај чамац и помислио да то иде помоћ убици, и да смо готови. Почели смо да разговарамо, као да се опраштамо, али на срећу то је стигла дугоочекивана помоћ. Када смо се попели у чамац ја и двоје мојих сапутника упутили смо се ка обали где су остали наши другови, оних 15 људи који су вољом судбине постали сада заувек моја браћа и сестре.