Бизнис за замајавање гладног народа

Између два антипода, Егзита и Гуче, који пружају потенцијално шизоидну слику савремене српске културе, постоји још читав низ фестивала који балансирају између провинцијализма и спектакла.

Док љути противници Егзита називају ову манифестацију „парадом наркоманије“, још љући противници Гуче квалификују овај фестивал као „параду пијанства, кича и неукуса“, чак и као „социопатолошки феномен који треба забранити уставом“.

Измећу ових екстремних ставова често се заборавља да је Егзит поникао у култивисаној енергији са дунавске плаже, која је допринјела политичким промјенама 2000. године, у бунту и револту због културног гета у коме се Србија налазила деведесетих, али се стиче утисак да је та енергија с годинама ишчезла. С друге стране, Гуча је израсла из једног скромног вашара, али је у том израстању, нажалост, предност дала роштиљу, трбушном плесу по столовима и разулареном понашању посјетилаца на уштрб било какве естетике. Неки су искрено увређени што се играње по столовима, дављење у врућој прасетини и пијанство до повраћања (читај Гуча), назива србским брендом и протура као оригинални србски идентитет, чију промоцију држава увелико помаже, а медији прате у делиријуму. С друге стране, неки кажу да је на Егзиту лакше купити наркотике него пљескавицу, па у том смислу пре гласају за сироте прасиће и волове који заврше на ражњу у Гучи за вријеме фестивала.

– Питање је да ли ишта од тих поједених пљескавица и попијених пива стигне у џепове локалног становништва – каже Владислава Војновић, сценариста и пјесник. – Фестивалски туризам је озбиљан вид туризма и добро организована такозвана инфраструктура може бити озбиљна финансијска инфузија за ванбеоградске дијелове земље.Лично, немам ништа против постојања свих варијетета љетних забава за све профиле публике жељне музике и „шизења“. Ствар је, наравно, и економске природе, па и Егзит и Гуча сасвим лијепо приходују од странаца, без обзира на то да ли би гости урбану или етно-забаву на дивљем Балкану. Међутим, дешава се понекад да локално становништво, било због незнања,било због којекаквих несугласица, није у стању да само организује неки фестивал, па онда опет све оде другима који су дошли са стране. То је тужно, али је и природно у дивљим условима либералног капитализма.

Небојша Брадић, позоришни редитељ, каже да су Егзит и Гуча својим успјесима, превасходно бројем посјетилаца, наметнули нека нова правила и да се, судећи према приходима, броју спонзора који су заинтересовани за подршку и медијима који се такмиче за њихову наклоност, потврђују као самоодрживе комерцијалне манифестације.

Свет за нас највише зна захваљујући „фами“ ова два фестивала, признаје и Ивана Хаџи-Поповић, писац, али и додаје:

– Прошле године, на улици ме је пресрео неки Француз питајући како да пронађе хотел и раздрагано ми хвалио Гучу као нешто невиђено и невјероватно. Да, она може да се сматра укусом и мирисом овог поднебља. Само, сјећам се да се за време бомбардовања један страни новинар, који је гледао Кустуричине филмове, чудио како ми уопште чујемо сирене уз толике трубе! Егзит је нешто друго, друга генерација, авангарда, веома политички подржана. Ипак, бојим се да је наличје тог музичког спектакла нешто не толико спектакуларно – дрога!

Ивана Кроња, теоретичар медија и филма, каже да је њен генерални утисак да је културна и музичка сцена разуђена у више паралелних свјетова, да постоји напор да се културни догађаји у домену забаве организују по тржишном принципу.

– Мене би ту највише забринула униформност организације сваког музичког спектакла као вашара, без обзира на жанровске разлике. Мислим да је узрок томе непрофилисано културно тржиште, у коме нема довољно услова за неговање квалитетнијих умјетничких форми, а које би истовремено биле и популарне, то јест намјењене широј публици, па се лако пада у комерцијализацију и кич, без обзира на врсту музичког програма – додаје Кроња.

Према ријечима Иване Хаџи-Поповић, феномен фестивализације Србије спада под флоскулу „хљеба и игара“ из доба пропасти Римског царства.

С једне стране, то је замајавање гладног и уморног народа, каже она, а с друге, за организаторе то је бизнис. У овако малој држави, фестивала и фестивалчића има много, награда такође има много и при том се унапред зна ко ће да их добије. Нема изненађења, а побједа не значи ништа, илуструје она.

Своје манифестације имају филмски радници, позоришни умјетници, ликовни ствараоци, писци...

– Организујем неколико књижевних фестивала и обично (у допису министарствима разних нивоа) напишем да „они представљају високи комуникацијски чин међу пјесничким језицима“, ма шта то значило. А нешто, можда, и значи! – каже Ласло Блашковић, писац, који тврди да никада није био на Егзиту, јер је у то доба обично на мору или у дубокој меланхолији, а да у Гучу не би ишао ни да му плате.

Гордана Поповић