Случај фотографа стигао до Уставног суда Грузије

Уставни суд Грузије регистровао је тужбу правобранилаца који захтевају да се промени Кривични законик земље. На члан 314 новинари, правници и политичари су скренули пажњу после случаја новинара који је у јулу подигао много буке. На основу оптужбе за шпијунажу било је ухапшено четворо фотографа.

Годишњица трагичних догађаја 2008. године одгурала је у други план скандал око грузијских фоторепортера. Мада у суштини ту нису постављене све тачке. Прошло је скоро две недеље од тренутка када је суд у Тбилисију изрекао пресуду Ираклију Геденидзеу и његовој супрузи Натији, Зурабу Курцикидзеу и Георгију Абдаладзеу. Они су проглашени кривим за шпијунажу у корист Русије. Овај члан предвиђа затворску казну до 12 година и не садржи никакву могућност помиловања. Ипак, сви оптужени фоторепортери су признали кривицу и добили минималне условне казне.

Одмах се појавила верзија да је све то фарса и покушај Тбилисија да се откупи од невино оклеветаних новинара. Договор је такав: они ћуте о психолошким и можда телесним малтретирањима, а специјалне службе пристају на симболичну казну. О колосалном притиску на саме оптужене говорила је за Глас Русије адвокат Георгија Абдаладзеа Ека Беселија.

Саакашвили није могао вероватно унапред да помисли да ће бити отопора од стране правобранилаца и представника медија. И међународни медији су активно говорили и писали о томе. А адвокати оптужених су ћутали. Они су потписали изјаву да неће говорити, зато што је то тајни случај. Рекли су им: вас ће такође ухапсити ако будете говорили о томе.

Између осталог, сама Ека Баселија очигледно бира речи, како не би нашкодила ни себи, ни клијенту. А нова питања се и даље појављују. Тако се истражитељи чак нису потрудили да провере веродостојност такозваних признања. Оптужени и приморани да седе у ћелијам ановинари мешали су датуме, чињенице. То је одмах покренуло талас гласина о томе да су признања просто изнуђена. Ека Беселија је убеђена.

То су све бајке. Саакашвили измишља да се некакви специјални агенти налазе у његовом окружењу. Он све време измишља приче. Затим се сам у њих упетља. Нисмо видели ни један случај где је Саакашвили реално ухватио људе који су радили за Русију против Грузије.

Постоји верзија да су новинари који су добили условне казне изнели специјалним службама неке важне податке: о страним агентима, методама предаје информација, личним везама и правим корисницима обавештајних података. Читава прича се издувала. Тражити смисао у тој причи бесмислено је. А новинара нам је заиста жао. Професионални пут, бар у оквиру земље, за њих је затворен. И очигледно мораће да оду. Тамо где Саакашвили, по јасној примедби једног страног дипломате у Тбилисију, не болује од параноје.