Од помоћи до погрома

Марк Данаг постао је црни лабуд кога економисти тако позивају да се плашимо. Али истовремено његова прича је постала провера на издржљивост не само британских политичара, чувара реда и читавог система. Догађаји у Великој Британији поставили су читавој Европи питање: где ће бити ваша деца ако се сутра деси погром.

Страсти по Британији су утихнуле и многима је јасно да је социјални протест имао прилично специфичну основу. Наравно, некакву улогу су оидграли и смањени доприноси, и укупна економска слабост, али јасно је и друго: кључну улогу одиграо је фактор нежеље становника такозваног гета да заузму своје место у свету. Или, ако се говори прецизније, осмишљени избор да то место не заузимају, сматра професор Руског универзитета пријатељства народа Максим Кисељов.

Они нису хтели да нађу своје место. Нашли су се у улози маргиналаца због сопственог избора. Замислите такву ситуацију: земља, у датом случају Велика Британија, брани их, поставља им ваздушни јастук. Ако погледате социјалне програме Великог Лондона, бићете потресени. Не можете да замислите која је количина социјалних програма тамо и могућности да се ништа не ради. Човеку никада неће дати могућност да умре од глади и да умре на улици.

Али одмерени живот има потребу за потресима. И искра је било убиство Марка Дагана. Реакција се испоставила жестока и оштра. На крају суровост својствена свим људима, независно од материјалног положаја, избија споља.

У ову игру су се укључила и деца из имућних породица. 18-годишња Челси Ајвз, абасадор Олимпијаде-2012, која је са каменицом у рукама напала на полицијска кола, признала је да је то најсрећнији дан у њеном животу. Није боље деловала ни 19-годишња Лора Џонсон – ћерка милионера и ученица престижне приватне школе, коај је украла два телевизора, микроталасну пећницу и неколико мобилних телефона. Нешто скормније је наступила за сада безимена балерина: крхка грађа ју је приморала да се ограничи са два телевизора.

Јасно да је своју улогу одиграо осећај стада, али не само он, подвлачи Максим Кисељов.

Као прво, дешава се механизам психолошке заразе. Када се поред испољава агресија, она је заразна. Ефекат гомиле ради на извесну инфантилизацију одраслог човека, он почиње да се понаша неодговорно, као дете. Са друге стране, има још један моменат који се зове притисак пријатеља. Притисак оних група које као да кажу: ако си наш, ти идеш са нама. Томе је врло тешко успротивити се. Човек треба да има врло снажну вољу да каже: нећу да радим оно што радите ви, зато што то није исправно.

На крају чак скромни музичар није у стању да превлада осећање да буде као и сви – краде виолину. Касније, отрезнивши се, младић признаје да је увек сањао да свира виолину. А своја знања није хтео да прошири ни један учесник погрома: полице са књигама остале су нетакнуте. Испада да је незнање сила.