Све за душу, душу ни за шта

Владика Николај Велимировић, српски великан, најбогомудрији епископ, најсветији, најученији, највећи говорник, нови Златоусти и највећи заљубљеник у Христа и Његову свету ријеч, уписану и записану у светом Јеванђељу, највећи је заљубљеник у православни српски народ, у православно монаштво и свештенство, у српске манастире и цркве, у Православну хришћанску заједницу.
Тог богомудрог теолога, књижевника, филозофа, пјесника, реторичара, богољупца и човјекољупца посла нам сам Бог пред највеће страдање наше, пред највећу трагедију и драму – обезбожење и расчовјечење српског народа и његово физичко и духовно и морално распеће.
Бог нам посла претечу страдања, али и спаса, као што је некад пророк Јован био задужен да припреми изабрани јеврејски народ да дочека Спаситеља свијета достојно, с покајањем. Јер, тако и овај наш пророк кроз сва своја дјела, била она у прози или стиху, приказује покајање српског православног народа. И упућује га на пут Божји, на пут истине, правде и љубави.
Свети владика Николај осјећао је и предвидио, прије много времена, шта ће снаћи његов народ: атеизам, ропство, безбожништво које је већ харало братском православном Русијом. Осјећао је да ће и са Запада стићи талас обожавања нових идола и материјалних ствари, а са Истока идеологија реалног атеизма и социјализма, који ће, здружени, уништити морал, вјеру у Бога, истину и правду.
Срби би се, као некад Јевреји у одсуству Мојсија, почели клањати златном телету кога су они направили док је Мојсије био на гори Синају и примао декалог (десет Божјих заповијести). Због тога је овај српски и православни пророк духовним видом све сагледао и на вријеме опомињао шта нас чека.
"Да би наш народ остао вјеран светим прецима својим и да би, као и увијек, све давао за душу, а душу ни за шта".
За све ово вријеме православни народ је чамио, као у неком тунелу, у ропству атеизма и такозваног прогреса који хришћане заиста није убијао, али их је путем филма, књижевности, медија, штампе и школе прогањао и све негативно, чега је било међу свештеницима и вјерницима као грешним људима, до максимума увеличавао. Преко школе је стварао генерације безбожника, или фолклорних вјерника који су се, између осталог, само формално држали традиције и обичаја, прескачући најважније- истинску вјеру и добра дјела.
"Цивилизовани и хуманизовани" Запад одавно се одрекао Бога и служи Мамони, то јест злату и новцу и свим идолима потрошачког друштва. А свето Јеванђеље каже: "Не могу се два господара служити. Не можете служити Богу и Мамони: или ћете једног држати, или другог презирати".
Ипак, и овдје је дошло до краха безбожја, захваљујући, прије свега, молитвама српских светитеља, Св. Саве и Симеона, кнеза Лазаре, Николаја и осталих.
Забрујаше, опет, звона православна снажније. Српски народ полако, али сигурно поче да се враћа цркви својој, светим манастирима, прошлости, умјетности и просвјети. Многи се почеше служити духовним очима и сагледаше очигледну надмоћ и Свјетлост Божје науке над људским, егоистичним и саможивим умовањем и просвјетом која води овај народ, као и сав остали свијет без Христа, у рат против свих, који од ближњега свога стварају ривала и крвника који се бори до истребљења за материјална и пролазна блага овоземаљска.
Јер човјек без вјере не може да обузда страст и себичност. То је, ваљда, досадашња историја као на длану доказала и показала. Човјек без вјере у Бога, или са лажном вјером, може и мора, кад-тад, тотално да пропадне.
Зато ми захваљујемо Богу што нам је дао владику Николаја, јер, да није било њега, наши манастири би данас зврјали празни. А и ко зна како би прошло свештенство послије рата. Овако многи су се богослови, заслугом Николајевом и његове хришћанске заједнице, у најгоре вријеме за свештенство, упутили у Богословију у Призрен, а касније у манастир Раковицу, у Београд.
Захваљујемо Богу што нам је послао Св. Саву и Николаја и све друге светитеље, како би Срби до данашњег дана сачували душу своју, најдрагоцјеније благо наше.

Вјетрови Истока и Запада

Са Истока дува дух тоталног атеизма, а са Запада вјетрови који величају све материјално, уз само формално држање до вјере. А то је, у ствари, опет лицимјерно безбожје, маскирано у хришћанско рухо. Четрдесет година заљубљеник у свој народ, Мојсије, водио га је кроз Синајску пустињу и није дочекао да га изведе из мисирског ропства. Тако исто, владика Николај, не физички, већ својим духом, својим списима и духовним пјесмама, водио је српски православни народ, али није дочекао да га види ослобођеног од агресивног атеизма и суровог материјализма.