Окупација Мексика од стране империје и избори 2012. године

Антитерористичку и антинаркотичку „линије одбране“ у Мексику раде сва енергетска надлештва Сједињених Држава. Они су највише успеха остварили у време власти Буша-млађег, доводећи на власт „најпослушније„ председнике у историји земље Астека: прво Висенте Фокса, па затим Фелипе Калдерона.

Ти политичари, који су своју припадност „неолибералној интернационали“ маскирали патриотском фразеологијом, практично су се по свим принципијелним питањима унутрашње и спољне политике придржавали, а и сада се придржавају капитулантског (проимперијског) курса. Последица је – пад ауторитета Мексика на међународној арени и посебно учљиво у Латинској Америци. Све чешће се говори о империјској окупацији Мексика као о готовом чину, при чему се намеће директна аналогија са окупацијом Ирака или Авганистана, истина – без бомбардовања и ракетних удара. Земљу је американцима „около-наоколо, па на мала врата“ предао Калдерон под изговором „потпуно извесне експанзије нарко-картела и претње да ће они заузети у Мексику власт“. Милитаризација борбе са нарко-картелима није дала резултате који би уливали наду. Жртве тог тихог рата се броје у десетинама хиљада. Као симбол застрашивања служе беспилотне летилице, које америчка војска користи као би „открила канале пребацивања дроге са територије Мексика у САД“.

Вашингтон чини све што може како би продужио окупациони режим. У Земљи Астека следећи председнички избори треба да се одрже у јулу 2012. године. Политиколози прогнозирају да после дванаестогодишњег боравка у опозицији постоји могућност да се на власт врати Револуционарно-институционална партија (ПРИ), која је више деценија доминирала на политичкој арени Мексика. За највероватнијег кандидата за претендента из ПРИ сматра се гувернер Енрике Пењја Њјето, 45 година, проверени партијски кадар који личи на позитивног јунака телевизијских серија, без видљивих порока и запаженог компромитовања. Највеће замерке конкуренције су: сумњиво порекло новчаних средстава која се троше на изборне потребе и одржавање имиџа. Милиони долара се троше на престижне аутомобиле, одела, сатове „Картије“. Како је могуће обезбедити тако раскошан начин живота, ако политичар нема сопствени бизнис? Али то су, у ствари, ситнице, када на најважнији положај треба да се постави свој човек. Управо зато Вашингтон бира Пењју Њјета.

Прелиминарно „загледање“ у Пењју Њјета у САД је започело његовом посетом Конгресу, на кога је Мексиканац оставио добар утисак. Обављене су и „приватне“ посете представницима различитих утицајних институција. Пењја Њјето, „следећи председник Мексика“, како су га званично представљали, саговорницима је обећао јачање борбе са нарко-картелима и терористичким организацијама које прете САД-у, као и беспоговорну подршку мерама Вашингтона, које се односе на ограничавање утицаја земаља „популистичког блока“, њихово враћање „демократским вредностима“ у оквиру „неконфронтационих“ регионалних организација. Пењја Њјето је јасно ставио на знање да представља „поуздану алтернативу“ претњи „препорода мексичког популизма“, оличеног у Андресу Мануелу Лопес Обрадору, који је вођа Покрета националног препорода (Movimiento Regeneración Nacional- MRN).

„Проблем Обрадора“ све више брине Вашингтон. 2006. године тај проблем је решен свеобухватним фалсификовањем изборних резултата у корист Калдерона. Међутим, Вашингтону и мексичким олигарсима ће 2012. године бити много компликованије да „поставе свог председника“. Зато је читаву годину дана пре избора преко телевизије и радија започета интензивна кампања за победу Пењје Њјета. Приказују га као националног лидера. А средства информисања о њему говоре као о „тајном обожаваоцу Чавеса“, маргиналном јавном раднику, осуђеном на неуспехе, удаљеном од актуелних проблема садашњице и њиховог решавања у корист народа Мексика. А истина је да је управо Обрадор, иако у условима информационе блокаде, све године после „пораза“ путовао по земљи, састајао се са бирачима, формирао организације MRN и правио програм извођења Мексика из сталне социјално-економске кризе, алтернативан неолибералном моделу.

„Ми одбацујемо било који облик интервенције САД“, – Обрадор неуморно понавља. „Нећемо да будемо туђи протекторат, колонија нечије владе.“ Инсистирајући на приоритету трговинско-економских односа две земље овај политичар иступа против курса мексичких либерала који би хтели војну сарадњу са Сједињеним Државама. „Уместо „Плана Мерида“ (1) и продаје Мексику наоружања и хеликоптера,“ - каже Обрадор, - „ми влади САД, под условом да она заиста жели да помогне Мексику, нудимо да прихватимо кредите, које ће нам они понудити, али без понижавајућих зеленашких услова. Та средства ће помоћи да у Мексику оживи економија, да се направе нова радна места, и да се тако створе услови за смањење миграције наших грађана у САД“.

Обрадор одбија садашњу стратегију „рата са наркокартелима“ Вашингтона и Калдеронове владе, која се користи како би се оправдало коришћење мексичке армије и армије САД на територији Мексика. Борбом са нарко-криминалом треба да се баве полиција и одговарајући специјални органи. Управо зато Обрадор (под условом да на изборима победи) обећава да ће за неважеће прогласитионе споразуме Калдерона са америчком администрациојом, који су понижавајући за национални суверенитет и који defacto учвршћују окупациони режим Империје.

Таквих споразума је много потписано. Вашингтон је, како би постигао своје геостратешке циљеве у Мексику, који се заједно са Колумбијом сматра за полазиште борбе са „популистичким“ земљама блока ALBA (2), искористио Калдеронову политичку недомишљатост. У Мексику (фактички) постоје паралелне структуре власти, на чијем су челу америчке дипломате. У тим структурама постоје и хиљаде „невладиних организација“, добровољци „Корпуса мира“, службеници који раде под „уговором о делу, структуре „пете колоне“ и т.д.

Политиколог Педро Ечеверија амбасаду САД назива оперативним центром: „смештена је у најважнијем географском, економском и финансијском делу престонице, заузима комплекс зграда који по величини изазива дивљење, у кварту Чапултепек, на Булевару Реформа, бр. 305. Осим тога, у различитим државама Републике Мексико постоје и амерички конзулати, али важније од свега је то, да се из амбасаде врши координација рада десетина хиљада агената ЦИА, ФБИ, Департмана за борбу са дрогом (ДЕА), и других, који су успели да уђу у главне, најбитније институције власти“. Телефонски адресар Амбасаде показује „свеобухватност“ делатности те врсте – од „курирске“, снабдевачко-пољопривредне до војно-обавештајне. Када би сва војска која опслужује амбасаду САД у Мексику обукла униформе и изашла на булевар испред Амбасаде, асоцијација би испала очигледна: овде функционише филијала Пентагона. У другим великим мексичким градовима, поготово у лукама, илегална активност америчке војске представља уобичајену ствар.

Близу Амбасаде САД, такође на Булевару Реформа, али број 225, смештен је штаб „Плана Мерида“ који усмерава борбу са нарко-трафикингом и организованим злочиначким групацијама. Шефови Штаба су представници тајних служби САД – ДЕА, ЦИА, ФБИ, Департмана за борбу са кријумчарењем алкохола, дувана, ватреног оружја и експлозивних материја (ATF), Имиграционе службе и царинске контроле и других. Американци своје мексичке „партнере“ прво подвргавају специјалним проверама, како се не би дозволило да се у центар планирања заједничких операција увуку помагачи мексичких наркокартела и криминалних структура. Наравно, американци својим мексичким колегама не саопштавају све своје операције. Тако, једна од њих је извршена по линији „АТФ“, са америчке територије. „Контролисана испорука“ Мексику 2000 цеви АК-47 и снајперских пушки за откривање канала снабдевања наркокартела оружјем није успела. Велики део „испоруке“ оперативци су изгубили. Посматрачи констатују да се оружје различитим „контролисаним и неконтролисаним“ каналима пребацује у Мексико без неке специјалне провере од стране америчких граничара и тајних служби. Свакодневно мексички клијенти добијају по 1500 – 2000 цеви. Ако се појави испорука мање – па нечим ипак треба се плати…

За новог амбасадора у Мексику председник Обама је поставио Ерла Ентони Вејна. Он је тај који победу на изборима мора да обезбеди „кандидату Сједињених Држава“. Да ли ће он бити на висини постављеног задатка?

Вејн је каријеру почео 1975. године у обавештајној филијали ЦИА у Мароку. До јуна о.г. он је био други човек у амбасади САД у Кабулу. Има репутацију стручњака за борбу са тероризмом и нарко-трафикингом. Политиколози су на то скренули пажњу: „Вејн ће у мексичким условима искористити своје богато искуство из Авганистана“. Најближи помоћници у његовом тиму ће бити Џон Фили и Џејмс Вилијамс. Фили је саветник – амбасадор који је дозволу за пословно напредовање добио као припадник морнаричке пешадије САД (пилот хеликоптера). Пре тога је завршио Војни колеџ и Факултет за службовање у иностранству на Универзитету у Џорџтауну, са кога је већ изашло више генерација обавештајаца. Углавном је радио у „проблематичним“ земљама Латинске Америке, укључујући и Салвадор и Колумбију. Наравно, неће разочарати ни Вилијамс, дипломата са „ратничком прошлошћу“, који је раније службовао на миноносцима Друге и Шесте флоте. Познат је по томе, што је био учесник у остварењу „Плана Колумбија“, радио је „под кровом“ Амбасаде у Исламабаду и у другим егзотичним местима, у којима је требало „завести ред“.

Војне биографије поседују и многе друге „дипломате“. Све потврђује верзију да се амбасада САД припрема за рад у кризним условима. Потребно је да се констатује да је, на иницијативу Револуционарно-институционе партије (PRI), у радни дневни ред законодавне и извршне власти Мексика укључена и реформа Закона о националној безбедности. Пројекат предвиђа да председник добије допунска овлашћења за привремено стављање ван снаге уставних гаранција и за коришћење армије ради гушења „уличног насиља“ (социјалних протеста).

Неки политиколози сматрају да се доношење закона планира када Пењја Њјето постане председник. Он је тај, који ће морати да „пробија лед“ за многе непопуларне обавезе дозвољене Вашингтону, између осталог и у вези са коришћењем армије САД на територији Мексика, као и његовог ваздушног и поморског простора, а све то у циљу борбе против „потенцијалних непријатеља“ у региону. Да ли треба да се опет дешифрује ко су они – ти непријатељи на које се односи управо изречено?

Нил Никандров,

__________________________________

(1) План Мерида представља план трошкова, који је администрација САД – за време власти Буша млађег – припремила за Мексико, у циљу јачања борбе са нарко-трафикингом.

(2) АЛБА – алијанса 8 земаља Латинске Америке и Карибског базена и 6 придружених земаља, основана 2004. године на иницијативу Хуго Чавеса и Фидела Кастра, са циљем да помогне трговини и кооперацији њених чланица.