Православни одговор на скандал

Јавни медији нам свакодневно откривају разне скандале који су у вези са социјалним, политичким и финансијским дешавањима у земљи. Често се говори да су политичари или појединци на високим положајима, људи којима су наши грађани – обичан народ – поверили будућност својим гласовима, били умешани у скандале. Они су се показали као немилосрдни и саможиви појединци, који су на најгори могући начин злоупотребили поверење људи. Какав би требало да буде примеран хришћански став када видимо овакво пропадање и направде, када видимо како закон материјализма преовладава, када схватимо да има људи који „газе преко лешева“ и који све жртвују на олтару новца? Да ли хришћанин треба да се активно укључи, да ли треба да протестује, уради нешто или да остане равнодушан и сву своју енергију усмери ка спасењу своје душе?

Ово је питање које заокупља све нас. Пре свега, драга децо, морамо имати на уму да сва ова скандаломанија, по сваком питању и на свим нивоима – политичким, финансијским, социјалним, па чак и црквеним – није нешто што се ради са добром намером.

Приказујући нешто лоше на лош начин, ствари можемо учинити само још горим. Чак и када неко приказује добру ствар на лош начин, без обзира колико добра та ствар била, учиниће да она изгледа лоше.

Хајде да наведемо пример. Пре неколико дана био сам гост у једном месту и у једној телевизијској емисији говорили су о оцу који је сексуално злостављао своју ћерку. Онда се путем радија и телевизије јавности обратила мајка; могли смо чути њен дрхтав глас и разумети језиву личност тог оца... И човек размишља: у реду, ово је скандал, нешто рђаво, али морају ли овакве ствари бити приказане на телевизији? Мислим, треба ли овакве ствари да прима ум малог детета, које нпр. гледа тај телевизијски програм – рецимо ум мале девојчице? Да њен отац или отац неке друге девојчице може да уради тако нешто? Замислите, ако би њен отац кренуо да је загрли, а дете осећа да је његово миловање нешто друго... Овакве ствари се не могу изразити; и оне не могу бити исправљене на овај начин. Ми нисмо тако створени.

Скандали постоје у свету и увек ће постојати. Они никада неће престати да постоје, али да ли ми постајемо конструктивнији њиховим објављивањем? Да ли ми постајемо конструктивнији или чинимо да они престану ако их објављујемо на такав начин? Објављивање скандала јесте лупа која га само увеличава. У реду, постоји скандал, али да ли је заиста неопходно увеличавати га? Онда, постоје сви они који су укључени у проблем; шта се дешава са тим људима? Да ли је личност појединца упрљана – чак и грешника и криваца? Али зар и осумњичени нема неко право? Ако ништа друго, има право да се покаје. Дакле, како можете да сломите некога на такав начин? И шта ако се на крају докаже да је та особа невина? Шта ако ствари нису онакве каквим се представљају? Ко ће онда да носи тежину одговорности свих тих жртава?

Онда, када све изађе у јавност, ми о њима чујемо, сви чују о њима, и ми такође постајемо узрујани. И шта радимо? Крећемо у други крајност, као што можемо видети из питања горе постављеног; другим речима, питамо се како би требало да реагујемо. Можемо да видимо да постоји несавршена реакција у самом питању „да ли треба да демонстирамо, протестујемо?“ Другим речима, да ли „реакција“ на овакав скандал захтева протест и каменовање? То би радије било подсећање на протесте против окупатора (на Кипру) где стојимо иза зелене линије, једемо суфлаки  и бацамо камење на Турке који се налазе са друге стране; и онда, када смо то обавили, идемо у дискотеку да нам прође време...

Да ли је то начин на који би требало да одрегујемо на скандал? Демонстрацијама и реаговањима такве врсте? Скандали су веома озбиљна ствар и захтевају веома озбиљно руковођење, као и екстремни опрез. Пре свега, особа мора да има одговарајуће предуслове у себи, како би правилно реаговала на њих. Другим речима, човек мора унапред да размисли шта ће бити исход његове реакције, да ли ће она имати негативан резултат. Затим, да ли ће реакција бити добра или лоша? Јер лоша реакција – чак иако је наша интервенција за добробит – поквариће све, чак и корист која на крају може уследити.

Затим, треба размишљати о другима који могу бити уплетени у целу аферу. На пример: рецимо да сте очевидац злочина и треба да кажете светом човеку да је почињен злочин – да ли знате шта ће бити реакција таквог човека? Он ће одговорити на следећи начин: „Па да будем искрен, ја нисам светац, али сам видео свете људе, који би након што чују овакве вести осећали жалост за жртвом, патили би за оним ко је убијен, али буквално и за оним који је починио злочин. Онај који је извршио убиство јесте у много жалоснијем положају него онај који је убијен.“

Можемо ли да разумемо логику коју свети поседују? Другим речима, они би се молили за онога ко је претрпео недело, тј. молили би се за жртву – али би се дупло више молили за онога који је починио недело, јер се налази у  много горој ситуацији од жртве. Због тога, наша љубав и наш бол морају бити такви да се преносе на све људе. Ако желимо  да имамо духовни став према таквим догађајима, не можемо себи дозволити да „видимо“ да је овај зликовац и да објавимо да је он вредан сваке казне и презира и мржње или било чега другог, док је други јадан и потребно му је саосећање и симпатија. Да, самилост и симпатија, да, наравно, правосудни систем мора да предузме све мере, али кривац такође има право на љубав. Кривац има право на симпатију и бригу – пастирску бригу Цркве и људи из Цркве – јер ми једноставно никога не можемо да лишимо евентуалног и могућег покајања.

Дакле, ми видимо ствари на другачији начин него свет. Али можемо се запитати: у реду, шта ми треба да учинимо са толиком неправдом око нас? Шта можемо да учинимо? Па, оно шта треба да урадимо јесте да погледамо себе и да питамо себе: „Које је моје место овде? Шта ја могу да учиним?“ Онда да проверимо наше потенцијале, наше место и наше могућности и наравно, као што смо већ рекли, које ћемо резултате постићи.

Старац Пајсије је саветовао: „Човек мора да крене од себе. Поправљајући себе поправљаш и део света, утичеш на оне око себе и на крају утичеш на више и више људи, и даље и даље, и неке ствари неминовно постају боље. Можеш реаговати против нечег лошег на веома леп начин, ако је неопходно, и са динамичном реакцијом, али достојанствено и племенито. Нико ти не може забранити да то учиниш, све док је то у границама пристојности, и племенито, тако да не повредиш другу особу, већ да му помогнеш“.

 На пример, ако неко држи прст на обарачу и спреман је да пуца у другог, а ја стојим поред њега, могу ли да га ударим по руци како би му пиштољ испао? Ја то могу да урадим, али под условом да га не ударим са осећањем напетости и злом жељом да поломим његову руку, већ само да га ометем у нечему што је много горе. Другим речима, чак и та едукативна акција треба да је учињена с љубављу, у  духу љубави. Морамо да будемо сигурни да ће овај потез бити едукативан – да ће мене подучити као и другога. И ја верујем да, ако се ствари раде с љубављу и болом, како старац каже – с љубављу и болом према другој особи – онда ћемо имати правилно руковођење сваки пут.

 Бог такође просвећује другу особу, Он просвећује чак и онога који је  безнадежни случај. Бог никога не уништава. Само ђаво уништава, а Бог просвећује чак и најгорег убицу – Он има начина да га спасе. И то је оно што Бог жели: не да уништи другога, већ да га спасе, због Своје бесконачне љубави. Дакле, ако на ствари овако гледате, верујем да оне могу да се промене.

 Сада, моја драга децо, без обзира шта чинили, немогуће је да скандали потпуно нестану. Сам Христос је рекао у Јеванђељу: „Није могуће да не буде саблазни.“ Гледајте – они се чак појављују и унутар Цркве, где се Јеванђеље чита од јутра до мрака, где служимо многе литургије, где примамо Свето Причешће, где постимо, молимо се, радимо толико много ствари, посвећујемо се Богу, и онда дође моменат када се скандали догоде, они потпале ватру,  а ви не знате од куда су дошли и како да их угасите  - и ви мислите да скандали неће избити на другим местима? То су знаци људске несавршености. Ми смо људска бића, људска несвршеност је наслеђена, постоје људске слабости, постоје људске грешке... То је сада део људске природе  – слабости – и то је природно да се сви проблеми и тешкоће појављују из њих.

Морамо да научимо да реагујемо одговарајуће и да останемо веома обазриви у присуству скандала, без панике, не говорећи: „Види! Скандали су свуда – ништа није остало!“ Не, није то сасвим тако. Како је Старац умео да каже: „Чак и из скандала Бог може извући нешто добро, другим речима - где ђаво оре, Бог сеје...“ Сатана може да оре и да окрене све наглавачке, али Бог му дозвољава – постоји демократија – хеј, нека ђаво ради његов посао, нека прими своју плату, нека заврши посао, и пошто је завршио и све окренуо наопако, нема више шта да уради и све је забрљао, онда добри Господ долази и сеје Своје семе и ради Свој посао. Понекад ђаво направи тако велики неред, да, ако му Бог каже да га среди и да га сортира, чак ни он не би могао да га рашчисти – толико компликоване ствари могу да буду. Али ако неко прихвати све са потпуним поверењем у Божју Промисао, видеће да ће онај који жели на крају имати користи и од саблазни. Многе, многе користи су добијене; на крају – никоме није нанета неправда, не брините, никоме није нанета неправда... А ако је неком за кратко нанета неправда, он ће бити вечно оправдан, и онај који изгуби пролазне ствари, стећи ће вечне, ствари које су неупоредиво боље и веће...

Дакле, не требамо се бринути, ми нисмо ти који деле правду на овоме свету. Ми једноставно треба да научимо да извучемо корисно из неправде. Неправде обилују у свету и наставиће да постоје, без обзира шта ми чинили, зато што постоји људска слобода и људска несавршеност; не можете никога натерати да поштује правду – он је слободна личност, он то не жели. Он ће рећи: „Господине, видите, ја не желим да тако поступам – можете ли да ме натерате да урадим нешто што Ви желите? Па, ја не желим то да урадим.“ „Али то није фер...“ „Па, можда је неправедно, али ја волим неправду. Можете ли да ме лишите права да волим неправду? Можете ли да ме лишите права да чиним грешке, да ствари радим погрешно? Па, то је оно што желим!“ Добро. То је демократија, слобода. Рецимо, нека он ради шта жели. Али то није нешто што може и треба нас да омете на нашем путу, јер неправду и тешкоћу треба духовно искористити – човек може да их искористи...

МАНАСТИР ЛЕПАВИНА