Руски хуманитарни поход на Балкан

 24. септембра 2011. године је на иницијативу Србског лекарског друштва у Београду свечано откривена спомен-плоча, посвећена беспрекорном раду руских медицинских мисија у периоду 1912. - 1917. године. Чланови Друштва се надају да ће тај догађај означити почетак традиције, као што је она које се придржавају француски, енглески, канадски и остали грађански и војни представници, чији су суграђани дали свој допринос преко хуманитарне помоћи србском народу, у периоду Балканских ратова и Првог светског рата.

Датум није случајно изабран. Дан Сећања је могао да буде и 19. октобар, када су у време 1. балканског рата стигле на територију Србије руске мисије. Али чланови Србског лекарског друштва су желели да обавезно подвуку благотворну делатност породице императорског изасланика Харвига у периоду Балканских ратова, која јесте заслужила поштовање, признање и  љубав србског народа.

И тако, 24.09.1914. на територију Србије су стигли први страни (руски) санитарни одреди – Санкт-Петербургског  Словенског благотворитељног друштва, као  и они, које је обезбедила А.П.Хартвиг, удовица руског посланика. Одреди су формирани великом брзином, чим је добијено саопштење о томе, да је Србији објављен рат. Први – захваљујући добровољним  прилозима чланова Друштва и приватних лица, а други – на молбу србског посланика М.Спалајковића - помоћу средстава које је издвојило Руско друштво Црвеног крста (РОКК) за помоћ Друштву Црвеног Крста у Србији.

Касније су у Србију стигли и одреди књегиње М.К.Трубецке, као и Московске Александринске општине комитета „Хришћанска помоћ“ и санитетски одред монаха које су послале руске обитељи са Свете горе - Атона. Не би требало да се забораве ни специјалисти-добровољци, који су од времена завршетка балканских ратова радили по уговору са србском владом.

Руски персонал је радио у врло тешким условима: од јесени 1914. год. главни непријатељ Србије су постале епидемије – трбушног, пегавог и повратног тифуса, колере и дизентерије. Брига чланова одреда се, осим о болесним и заробљеним војницима, проширила на становништво и народне кухиње. На помоћ су могли да рачунају сви, али најпре – најсиромашније становништво.

Почетак војних дејстава у октобру 1915. године је на територији Србије прекинуо многе добровољачке послове. Руски санитетски одреди су са србском армијом делили све тешкоће јесењег одступања те године. Било је немогуће због оперативне ситуације извући тешке рањенике. Персонал  Московске Александринске општине, стациониран у Нишу,  није ни пожелео да их остави, тако да је скоро цео остао са њима. Исту одлуку је донело и неколико добровољаца из одреда књегиње Трубецке.

Трагични догађаји у Србији нису ни даље остављали равнодушном руску јавност. До октобарских догађаја 1917. године Србима је указивана помоћ, која им је заиста била неопходна.  До 1918. год. на Солунском фронту се налазио одред Словенског благотворитељног друштва, а руске војне болнице у Марсељу и Солуну су примале Србе ради лечења. Један део је Срба је слат у медицинске установе Одесе.

Својим самопрегорним радом руске мисије су наставиле традицију, започету у периоду балканских ратова 1912. -1913. године, када је РОКК формирао и послао у Србију и војну болницу Иверске општине милосрдних сестара, и лазарете, тј. мање војне болнице Московске Александринске и Кијевске Маријинске Општине. Било је и приватних одреда: удовица Ј.М.Терешченка, произвођача шећера,  је обезбедила средства за слање лазарета Кауфманске општине, средства Мермерног дворца су обезбедила лазарет књегиње Јелене Петровне, а „Тауруски комитет за организацију помоћи Балканским Словенима и Грцима“ је снабдео мањи, Тауруски одред. Градске друштвене управе Москве и Петербурга су, природно, послале одред „Москва“ и одред „Тверске Сребрне општине“.

У време бугарско-србског рата у помоћ болесницима и рањеним србским војницима дошла је војна болница општине Свете Јевгеније, а наставио је да ради и лазарет књегиње Јелене Петровне. Са колером и дизентеријом на територијама, које су враћене Србима и уопште у пограничној зони, успешно се борио епидемиолошки одред књегиње С.А.Долгоруке.

Како сведочи В.Н.Штрандман, први секретар руске императорске мисије у Београду, од 1911. до 1915. год. руски лекари и милосрдне сестре су освојиле изузетне симпатије Срба, јер су радили не због страха, већ због сопствене савести.Свеопште признање и љубав заслужили су наши хирурзи, који су показали не само дубока знања из своје професије, већ и изузетно топао однос према рањеницима. Што се тиче милосрдних сестара, које су послате из Русије, оне су, према мишљењу Штрандмана, направиле „епоху милосрдних сестара, која ће се дуго памтити“. Руски дипломата се надао да ће „србски народ заувек да запамти њихово искрено милосрђе, самопожртвовање које ништа није могло да ограничи, чак ни најтеже околности у којима су оне радиле“.  Веровао је да ће „историја да запамти руски хумани поход на Балкан“ и да ће тај поход „заузети много лепих страница о поривима руског срца према браћи-словенима“.

На жалост, много шта се  заборавило. Сада, као и пре сто година, довољно често се чују речи о потреби „прагматичне“ спољне политике, као и прекори  да би било боље да се владајући кругови баве унутрашњим проблемима, него што помажу „браћи“. И ми, који живимо данас, прилично тешко можемо да схватимо, да је цео словенски свет у оно време значајан део становништва Руске империје схватао као јединствен простор. А помагали смо не зато, што смо били „дужни“, већ зато што другачије нисмо могли. Шта год причали и писали на ту тему, становништво Руске империје је своје мишљење исказало својим учествовањем у сакупљању прилога. У извештају скупштине РОКК 26.маја 1913. године констатовано је да је помоћ РОКК (у време Првог балканског рата – прим. аутора) била развијена још више, него што се то претпостављало у почетку рата, а трошкови су се показали мањи, него што су планирани. На оснивање и одржавање установа за лечење у Бугарској, Грчкој, Србији и Турској потрошено је 859.037,63 рубље, од којих су 284.161, 41 рубља представљале добровољне прилоге појединаца и различитих иституција.

Добра дела су стоструко плаћена. Србски народ није заборавио херојски труд наших земљака у периоду 1912. – 1917. год. После пораза Беле армије мала, разорена бескрајним ратовима, Србија је прихватила хиљаде бегунаца из Русије и за њих постала друга Отаџбина. Руску помоћ није заборавила ни србска краљевска породица. Престолонаследник, а затим краљ Александар су учинили све да би људи који су изгубили кров над главом поново стекли наду да ће имати достојну будућност.

Иницијатива Србског лекарског друштва је још једном показала да су везе међу нашим земљама и народима много јаче него што се то чини данашњим политичарима. И сећање људи је много лепше. Само од нас зависи да ли ћемо наставити ову нову традицију, која ће одржати „част руског имена у Србији“.

Галина Шевцова,