Коме је потребан нови конфликт због Кипра?

Финансијско-економским проблемима Европске уније додато је јако заоштравање односа Брисела са једним од кандидата за ступање у ту организацију – Турском. Вице-премијер турске владе Бешир Аталај је припретио  да ће Анкара, уколико председавање у јулу 2012. године пређе на Кипар, „замрзнути своје односе са ЕУ“. Европска комисија се за сада уздржава од званичних коментара, али Брисел подсећа  да је овог месеца, само неку недељу раније, Европска унија од Турске већ затражила  да „не прети Кипру“. Без обзира на то, последњих дана Анкара и Никозија су се нашле скоро на граници рата због радова на угљеводоничним  налазиштима у спорним областима кипарског приобаља. Обе стране прете једна другој оштрим „мерама, којима ће одговорити“, а турски министар енергетике Танер Јилдиз  је чак напоменуо да постоји  могућност да његова земља у вези са тим почне да користи војне бродове. [i]

На први поглед до новог конфликта је дошло без разлога. До почетка преузимања места председавајућег Кипру је остала још скоро цела година, а осим тога тешко да ће чиновници из Европске уније одлучити да претурају постојећи план ротације председавања како би задовољили само једног кандидата. Међутим, корене онога што се дешава треба тражити у геополитичкој сфери. Али и ти корени имају јасан мирис нафте. И Кипар, и Турска у последње време исказују појачану активност и вези са добијањем  угљеводоничних сировина у плићаку острва. Конкретно, председник Кипра Димитрис Христофиас је саопштио одлуку владе своје земље да већ у првој половини октобра изврши пробно бушење у плићаку у „границама наше искључиве економске зоне“. Радове се припрема да обави америчка компанија Noble Energy, чије је седиште у Тексасу. Као одговор Анкара саопштава да ће да изврши сопствено разграничење области где су бушотине, али само са „Турском републиком Северни Кипар“ коју признаје само Турска, као и да ће да започне бушење на спорној територији уз помоћ норвешког брода Bergen Surveyor. На тај начин конфликт може потпуно да дође до  нивоа НАТО-а, чији су чланови све заинтересоване стране, осим самог Кипра. Према  речима Танера Јилдиза  „у складу са постојећим споразумом о континенталним бушотинама, ТРАО (турска нафтна компанија – П.И.) може да почне истраживачке радове у области Северног Кипра, подразумева се, у вези са Кипром као целином“. Последња примедба говори о могућности да се турски захтеви прошире и на друге обалске делове Кипра, са свим непредвидивим последицама које из такве одлуке могу да се појаве.

Са своје стране, званични представник министарства за иностране послове Грчке Григорис Делавекурас је Турској поставио захтев да „прекине сваку истраживачку делатност којом би се угрозила суверена грчка права у региону.“ [2] И министарство иностраних послова Кипра је турске поступке назвало „провокационим актом, који су у супротности са међународним правним нормама“. [3] А специјални представник генералног секретара ОУН Лиза Батенхајм је у име Уједињених нација позвала све стране да „наведено питање реше мирним путем“. [4]

Али – не ради се само о бушотини уз обалу. Упоследње време се запажа до сада невиђено јачање активности Анкаре  у потпуно различитим правцима. Прва ласта је постала одлука Турске да постане посредник у регулисању  иранског нуклеарног проблема. „Ирански товар“ је још тамо, али је зато Анкара могла да изјави да има „издвојено мишљење“ у вези са регионалном проблематиком на нивоу Савета безбедности ОУН.

Одмах после тога је дошло до погоршања односа са Израелом – који је представљао традиционалног савезника Анкаре, напротив Курда и исламских режима у државама региона. А масовни немири који су почели да избијају у северноафричким и блискоисточним  земљама Турској су омогућили да на дужи рок учествује у преформатирању читавог геополитичког простора, које је екс-председник САД Џорџ Буш-млађи крстио као „Велики Блиски Исток“. А ако се узме у обзир да од позиције Анкаре у многом зависе перспективе регулисања проблема Карабаха и реализација енергетских пројеката – тешко да вреди чудити се тежњи турских власти  да „повећају улог“ у геополитичким играма. Тако да се у најскорије време може очекивати јачање позиција Анкаре и на преговорима у вези са регулисањем новонасталог проблема на Кипру.

Такође вреди подвући да је Европска унија у многом постала талац сопствених погрешних прорачуна. Она је 2004. године у своје редове примила Кипар као јединствену државу, а да пре тога није постигнут споразум између Грка-киприота и Турака-киприота, чак ни једна страна пре тога није одобрила мировни план тадашњег генералног секретара ОУН Кофи Анана. Рачунало се да ће се проблем Кипра, подељеног још 1974. године, решавати преко Економске уније. Међутим, таква рачуница до сада се није оправдала, баш као што се не оправдавају ни наде европске дипломатије о регулисању проблема у Југо-источној Европи – међу којима су и они на Балкану: на Косову  и у Босни и Херцеговини.

ТРСК и Турска иза ње на речима подржавају идеју о потреби да се острво уједини, али то условљавају захтевима који су за Никозију неприхватљиви. Конкретно, ради се о томе, да  на острву остане турска армија, као и да се изврши легализација избеглица, и то из Турске, којих има скоро 100.000. Ти ставови су ушли у „Ананов план“, али су их Грци-киприоти на референдуму који је одржан пред пријем Кипра у ЕУ одбили. [5] То је учињено зато што његова реализација у стварности онемогућава повратак у своје куће избеглица Грка-киприота, омогућава велику промену демографске ситуације у корист Турака и чак у перспективи претвара Кипар у војни протекторат Анкаре. Са друге Стране, Турска је са Великом Британијом и Грчком од 1960. године постала међународни „гарант“ Кипра, са мандатом ОУН.  Тако да се нова ситуација не може средити, а да не буду узети у обзир и њени интереси, што Турцима омогућује да своју позицију и даље јачају.

И још један важан фактор се запажа у најновијим догађајима у вези са Кипром, Турском и Европском унијом. Објективно говорећи, садашњи конфликт на линији Брисел – Анкара одговара обема странама. Европска унија добија згодан повод за коначно дезавуисање раније датих обећања Анкари да ће бити примљена у њене редове – обећања, које и без тога, због јаке опозиције Француске, Грчке и других држава-чланица, ионако  виси у ваздуху. А помирљив гест према Грчкој, која је на самом прагу банкротства, уопште не би био сувишан.

А Турска, опет, може да „навије сат“ према бриселској бирократији која, у ствари, баш и не жели да рачуна на  земљу са 70 милиона душа, већ чак делује супротно њеним националним интересима. Није случајно министар финансија Турске Мехмет Шимшек већ наговестио  да „неки кругови“ у његовој земљи почињу да сумњају у „причу о ступању у ЕУ“, која траје читаву деценију. У оваквој ситуацији ново заоштравање билатералних односа ће и Бриселу, и Анкари дозволити да сачувају образ. Изгубиће у сваком случају Кипар, који ће остати талац геополитичких препирки.

Петар Искендеров,