Форхенд на лобањама

КРАЉЕВО - Недавно се у јавности појавило сведочење осамдесетпетогодишњег Краљевчанина Миодрага Јовичића, некадашњег припадника Озне, која се по завршетку Другог светског рата обрачунавала с „домаћим издајницима“, како су комунисти називали четнике и припаднике супарничких војних формација. Говорећи о начину на који су у то време вршене ликвидације, Јовичић је, заправо, демантовао тврдње Рашчанина Ратка Дражевића, високог комунистичког функционера, да је на десетине Краљевчана убијено у подруму краљевачке Озне, у кући Марије Кнежевић, послератном седишту СКЈ, а данас СПС.

Јовичић тврди да је Озна стрељала 27 Краљевчана, међу којима је био и Душан Крстић, председник краљевачке општине у окупационо време, али да ликвидације нису вршене у кући Кнежевића већ у „потоку на Ратарском имању“, где су људи, после мучења и пребијања, довођени „без одеће и везаних руку“.

Ретки староседеоци се, међутим, сећају да су ликвидације 1945. године вршене и на Ибарском кеју, где су касније изграђени спортски терени. Један од њих је Милан Маринковић, некадашњи директор предузећа „Ерозија“. Радници овог предузећа су 1960. године уређивали градску плажу, и при том су булдожером ископали људске кости.

ЛИКВИДИРАНО СЕДАМДЕСЕТ ДВОЈЕ

Према истраживањима др Обрена Ђорђевића, Озна је после рата, без суђења, у Краљеву ликвидирала 72 особе. Миодраг Јовичић, међутим, каже да та цифра није тачна, већ да је погубљено 27 људи.

- Наш булдожериста Драган Павић радио је на уређењу плаже, када је приметио људске кости. Одмах је обуставио посао, обавестио шефа градилишта, а овај мене. Ја сам алармирао надлежне. Одмах су дошли санитарни инспектор и један лекар. После два-три сата појавили су и припадници тадашње милиције, јавни тужилац и судија Окружног суда. Они су утврдили да се ту налазе две гробнице. У једној су пронашли 11, а у другој шест лобања - присећа се Маринковић.

Он каже да су све то „суповци“ фотографисали, а када је увиђај завршен, наређено је радницима „Ерозије“ да терен доведу „у првобитно стање“. Маринковић каже да се по граду причало да је реч о погубљеним четницима.

Маринковић се присећа и догађаја из 1945. године, када је са својим другом пролазио Ибарским кејом, где су се у време рата налазили немачки ровови.
- Приметили смо да из једног рова пси вуку неку тканину. Пришли смо ближе и видели како из затрпане земље вире људска стопала. Одмах смо обавестили стражара Озне који се шеткао у близини. Сутрадан смо видели да је на то место набацано трње и камење. Од једног ознаша касније сам сазнао да су ту стрељани један свештеник из Мрчајеваца, полицијски агент из Врњаца и још три непознате особе - прича Маринковић.

Ова губилишта, која су називана „пасјим гробљима“, ниси заштићена и обележена. На костима погубљених изграђена је спортска хала, а недалеко од ње, крај градске плаже, тениска игралишта.