Режисер Јован Марковић: кад неко неког воли онда му се свиђају и недостаци

Годишњи међународни фестивал телевизијских компанија Братина одвијао се у Подмосковљу почетком октобра. На манифестацију су допутовали предтавници медија из руских региона, као и из Белорусије, Украјине и Србије. У саставу жирија био је познати србски режисер и продуцент Јован Марковић. У интервјуу допсинику Гласа Русије Дарји Тикуновом он је говорио о наредним плановима.

Тренутно припремам два пројекта и могућно је да ће и један и други бити остварени.  Један је везан за Русију, а други може бити у Азербејџану, сада баш разговарамо о томе са једном редитељком, сада и одлучује се о томе да ли га ико може да  финансира. А онај први пројекат то је један србско-руски пројекат, који се односи  на неки историјски догађај. То је љубавна прича, мелодрама, која почиње негде 1948 године, а завршава се ове године. Радни наслов „Шта се догодило са Јеленом“ – То је  руска девојка која је била у Србији  у тадашњој Југославији. Цела прича почиње од њених родитеља – кнезова, који су побегли, имигрирали  после револуције у Србију, тамо су радили као инжењери. То је љубавна прича. Као што се зна  48 године је дошло до компликовања узајамних односа  Југославије и Совјетског Савеза и тада је један део  тих Руса био прогнан. А у Русији су их дочекали  тако што су их послали у Сибир.

Човек за кога се Јелена удала сада је познат глумац, који жели да сазна  пред крај свог живота шта се  догодило са његовом првом љубављу и креће да испитује то шта се догодило. И  наравно открива многе ствари, које су се догодиле у то доба, о томе је прича.

Шта тренутно радите у Русији?

У Русији сам био на два  фестивала.

Први фестивал је био у Липецку. Фестивал спортског филма, и то је врло добар фестивал.

Једино је спорт  шанса за Русију па и за Србију и за цео свет да се млади људи опораве од велике депресије, од наркоманије, од свега и свачега што се догађа с младим људима, од безперспективности, која се појавила, од  неке  апатије. Значи спорт је нешто шта може да много помогне. Не мисли се само на врхунски спорт, јер он иде својим током, него уопште на бављење спортом. Радовати се животу на тај начин за младе људе то је велика шанса, велики разлог, и тај фестивал подстиче ту радост, и спорт  треба да подстичу и  да га помажу и државе и владе и остали надлежни орграни. Наравно то не искључује образовање, науку то све остало, него спорт  је саставни део одгајања омладине.

Тај фестивал  је врло значајан, и тамо  су приказивани врло добри филмови. Наша два филма из Србије су заузела прва два места. Први филм који се зове „Монтевидео, Бог те видео“ снимио је Драган Бјелогрлић, то је најбољи филм фестивала. А други филм који се зове „О, Гринго“ снимио је Дарко Бајић.  То је документарни филм о једном београђанину, ко је постао фудбалска легенда Бразила.

Други фестивал је био у Подмосковљу. Ја сам био на „Братини“.

Као што је познато сваке године у Подмосковљу се одржава тај фестивал. Шта је то што привлачи србе да учествују на овом фестивалу?

Велики сам пријатељ са братићима, сви  се знамо врло добро.

Тај фестивал се појавио приликом нашег заједничког рада 1999. Када смо ми  преко Сергијева Посада и телевизијске агенције „Тонус“ успели да пошаљемо Русима  из Југославије и Србије ратне материјале, јер кад је у  Југославију избио рат  на централној телевизији су приказивали само извештаје са Ројтерс-а и ЦНН-а, јер  90 година наше колеге уопште нису имале своје дописнике. Кад смо ми послали материјале у Подмосковску телевизију, кад су људи видели шта се тамо код нас догађа, а друго нешто пише ЦНН настало је велико незадовољство, људи су питали зашто нама не говоре све.

Тек последњег месец дана они из  централних телевизија послали су тамо екипе, које су  извештавале о томе шта се збива директно. Отада је почело наше јединство и  ми смо се онда сваке године ту на неки начин укључивали. Ове године били су четири филма из Новог Сада. Два су добила значајне награде. Један филм – „Лав Толстој“ то је лепа прича о Толстоју, Толстој и суђени грађани Новог Сада. Гледаоци су схватили да је Толстој србски  домаћи писац у толикој мери као и у њихов руски и светски.

Тај фестивал је за нас интересантан, јер размењујемо наше филмове као и наше заједничке проблеме. Као што на пример је оскудица новца. Али све то може да се уради и без пара, важно је да се филмови гледају, тако да је основни циљ постигнут.  Ја редовно узимам учешће на том фестивалу и могу да кажем да се запажа веома позитиван развој филмова као и наших телевизија у свим  правцима. Примећујем да  мале телевизије напредују зато што је то од веома важног значаја приказивати живот људе, њихове праве проблеме и у  позитивном и  у негативном смислу, такорећи стварни руски живот.  Велике телевизије не могу да приказују те проблеме, јер имају своје циљеве, намењене су за међународна питања и сл.

Како  се вам свидело у Русији овог пута?

Увек ми се свиђа овде, зато што срећем своје пријатеље. Овог пута било ми је врло лепо, јер је било лепо време. Сад кад почне тако лоше време свиђа ми се Русија, али кад затворим очи. Иначе кад ту почне да пада киша и кад  небо падне на земљу, онда ми не смета то што нема неба. Иначе да није тога све ми се свиђа. Наравно кад неко неког воли онда му се свиђају и недостаци.

Дарја Тикунова,