Да ли то Русија и Кина прекидају „Арапско пролеће“

Русија и Кина су 4. октобра ставиле вето на резолуцију Савета безбедности ОУН, која је Сирији претила санкцијама на „либијски“ начин. Истина, америчка амбасадорка у ОУН, Сузан Рајс, покушавала је да уклони сваку могућност за упоређивање са Либијом,тако што је тврдила да су неке земље, које „желе да продају оружје Асадовој влади“ либијски преседан искористиле   „само као предлог“ [1].

Амерички новинари су свом представнику у ОУН поставили питање: да ли стварно госпођа Рајс сматра да резолуција o Либији, после које је НАТО почео да бомбардује ту земљу, није имала баш никаквог утицаја на решење које је предложено за Сирију, а зар земље које су се уздржале – Индија, Бразил, Јужна Африка – такође желе да Сирији продају оружје?

Сузан Рајс је остала при своме: „Либија је само упоређење“, а што се тиче резолуције коју су припремиле европске земље „нема разлога за противљење“. Стварно, европски аутори нацрта резолуције, покушавајући да избегну вето, више пута су ублажавали језик документа тако да су, чак, из текста избрисали и реч „санкције“. Међутим, овога пута се Русија и Кина нису повеле за љубитељима коришћења еуфемизама, тако да је средствима за јавно информисање остало само да цитирају објашњења Виталија Чуркина, руског амбасадора у ОУН, који је рекао да је „Русија одбацила резолуцију зато што је она „заснована на филозофији конфронтације“,  зато што је „садржала као ултиматум - увођење санкција“, и била усмерена „против мирног разрешења кризе“.

На дан гласања, 4. октобра, француски "LeMonde"је објавио чланак под називом „Запад покушава да натера ОУН да осуди репресије у Сирији“, у коме су цитиране узнемирене речи Алена Жипеа, француског министра иностраних послова, који је изнео тврдњу да је претња Русије да ће ставити вето - „измена позиције“ јер се уочи тог дана, 3. октобра, Москва сложила  са нацртом резолуције. Новине су додале: „Господин Жипе верује да ће Руси променити одлуку тим пре, што је, по његовом мишљењу, текст који се даје на гласање ако не и беспрекоран, ипак дозвољава да се дође до консензуса“.

Европски нацрт резолуције који замало није примљен је „одлучно осуђивао настављање озбиљног и систематског кршења људских права од стране сиријских власти“ и захтевао је да се хитно прекине „свако насиље“. Уколико сиријски режим у року од 30 дана не предузме одговарајуће поступке текст је предвидео „циљане мере“. „Критика бомбардовања НАТО-а у Либији  принудила је европске министре да посебно подвуку  да они немају намеру да у Сирији предузимају војне акције“.  Међутим, чак ни то, написао је "LeMonde"није утицало на опозициони став према нацрту резолуције од стране Русије, Кине, и таквих привремених чланова Савета безбедности, као што су Индија и Јужна Африка.

И одлично је, што није утицало. Без обзира на покушаје „светске заједнице“ да загладе ефекат претходних резолуција ОУН, које су довеле до катастрофалних последица у Либији, понављање такво сценарија у Сирији је, ако ништа друго, бар одложено, мада и та земља, баш као и друге земље – мете „светске заједнице“, не треба да живе од илузија.

У истом чланку "LeMonde"-а говори се о позицији премијера Турске, који је „одбацио свог пријатеља“ (Башара Асада). Подсећајући на промену става турског премијера према Сирији и на његову намеру да подржи резолуцију Савета безбедности ОУН у вези са санкцијама против те земље, француски лист наводи речи које је Ердоган изговорио управо на дан гласања о повећању броја убијених цивила у Сирији и о томе да Дамаск није извршио обећане реформе. „Још један елемент којим се подвлачи промена турске позиције према Сирији, - пише лист, - је прихватање на турској територији сиријског пуковника-дезертера, који је основао опозициони покрет „Слободна армија Сирије“, у  коме се нашло око 7500 избеглица“.

Истовремено на територији Турске, уз одобрење Лондона и Париза, пуном паром се спремају они који треба да учествују у свргавању сиријског режима, укључујући и формирање „прелазног савета“, као у Либији … У Истамбулу су већ 2. октобра почели да калупе „Сиријски национални савет“, што је први објавио неки Бурхан Галиун из Центра за проучавање савременог Истока, из Париза. На конференцији за штампу у Истамбулу „професор“ је новинарима испричао да тај „историјски“ национални савет „ради на мобилизацији свих слојева сиријског народа како би помогли „маршу револуције“ ради свргавања режима и његових симбола, укључујући ту и вођу тог режима“ [2]. Савет који је углавном састављен од емиграната, уједињује разнобојне опозиционе групице које се зови „комитети за координацију“, а које организују локалне манифестације, либерале, браћу-муслимане (који су у Сирији дуго били забрањени), партије курда и асираца. Само они, јавља са територије Турске француски поданик, и оличавају „суверенитет сиријског народа у његовој борби за слободу“.

Међународни дневни ред за рад „националног савета“припремају „сиријски посматрачи људских права“ (OSDH),  који су стационирани у Лондону; они редактирају и позиве, који сликовито описују „зверства“ сиријског режима и који дижу међународну јавност и „устаничке армије“ на борбу за победу „сиријске револуције“. Како је приметио један Сиријац-бегунац, пут ка „сталној револуцији“ треба да расчисти и она „Слободна армија Сирије“, коју НАТО припрема на територији Турске… За сада, истина, вето Русије и Кине је страст према ратовању „слободних армија“ охладио.

Амбасадор Француске у ОУН, Жерар Аро, руско-ќинески вето на резолуцију о Сирији Савета безбедности ОУН  је назвао „одбацивањем оног изузетног покрета за слободу и демократију, какав је био „арапско пролеће“. Шта да се ради, знајући какве су све  људске трагедије, и какав чудовишни цинизам са собом носи извикани „покрет за слободу“ желимо да се понадамо да је француски дипломата погодио центар мете.

Ирина Лебедева,