Балкан и савремени свет

Јевгениј Максимович Примаков – академик РАН. Чланак припремљен на основу наступа на међународној конференцији у Црној Гори 17. октобра 2011. године.

Вишеполарност и једнополарност

Ако говоримо о деловању народа Југославије на историјски развој у 20. веку, сматрам да је умањен допринос југословенских партизана у победи над фашизмом за време Другог светског рата. Недовољно се помиње улога Југославије у формирању покрета несврстаних, тачније треће силе која је учинила врло много да две суперсиле не пређу црту нуклеарне конфронтације. Није тајна да је Русија са своје стране озбиљно утицала на историјске судбине балканских народа и држава. Таква узајамна веза имала је дубоке корене – у историји, религији, заједничкој борби против османског ропства, за самоопредељење и независност балканских земаља.

Али ја бих желео да се зауставим на догађајима не јучерашњице, већ данашњице, тачније на оном месту које заузима Балкан у стварању новог светскго поретка.

После окончања хладног рата започео је прелазак од биполарног ка вишеполарном систему. Прелазак није био гладак. На путу објективних процеса који су стварали полицентрични свет, појавила се субјективна тежња САД ка једнополарном светском поретку. У два случаја приликом покушаја да се успостави једнополарни свет била је примењена војна сила. У првом случају, 1999. године, мета бомбардовања била је Југославија, која се није потчињавала захтеву да се уведу специјалци на Косово, у то време општепризнати део земље. У другом случају у циљу формирања једнополарног света била је 2003. године реализована америчка војна операција у Ираку.

Обе ове војне акције биле су предузете заобилазећи СБ УН, без његове дозволе. На тај начин у међународну ситауцију већ после завршетка хладног рата САД су укључиле војни елемент, користећи то што су добиле положај најјаче силе у војном и економском плану.

Операција против Југославије и Ирака има још у крајњој линији две подударности. Као прво, изговор за примену силе били су измишљени разлози. У Ираку мотив операције били су фалсификовани подаци да се тајно производи нуклеарно оружје и да се интензивирају везе са терористичком организацијом Ал-Каида.  Већ у почетној фази окупације Ирака која траје преко осам година, Вашингтон је био приморан да призна размимоилажење мотива свог упада са ирачком стварношћу – нису били пронађени докази о производњи нуклеарног оружја ни о везама ирачког режима са Ал-Каидом.

Што се тиче Београда, на његов рачун је била избачена оптужба за геноцид Албанаца, који су насељавали део Југославије – Косово и Метохију. Сазнавши за одлуку коју је донео Вашингтон да бомбардује Србију и Црну Гору, ја, у то време председник владе Русије, прекинуо сам своју званичну посету САД. Из авиона, који тако није ни долетео до Вашингтона, повезао сам се преко радијске везе са потпредседником САД Албертом Гором. Мотивишући одлуку о бомбардовању, он је покушао да ме убеди да, како је он рекао, „милиони избеглица приморани су на напусте Косово“. Таква хиперболизација била је потребна САД-у ради оправдања својих дејстава. Као што се зна, читаво становништво Косова чини мање од 2 милиона људи, укључујући Србе. Одакле су се нашли „милиони“ избеглица, нека остане на савести потпреседника САД.

Обе ове операције – против Југославије и Ирака – САД не само да су инцирале, већ су их практично саме и реализовале, при чему у условима када низ америчких савезника није имао исто мишљење као и Вашингтон о примени војне силе. Две године после америчких бомбардовања Југославије као руководилац фракције Домовина – читава Русија у Државној думи, пратио сам председника Владимира Путина на путу у Немачку. За време посете Путин се састао са бившим федералним канцеларом Хелмутом Колом. Присуствовао сам том састанку и чуо како је Кол рекао да када би он био у то време канцелар, никада не би допустио бомбардовање  и ракетирање Југославије. Он је назвао ова дејства огромном историјском грешком.

Индиректна потврда тога да нису сви у НАТО-у без поговора подржавали у том тренутку САД, био је телефонски позив који сам примио од председника Француске Жака Ширака. Он је предложио да полетимо у Београд и да добијемо од Слободана Милошевића сигнал, како је рекао Ширак, о било ком уступку како би се прекинуло бомбардвоање. При томе председник Француске се позвао на свој разговор са председником САД Билом Клинтоном. У Београд је са мном дошао министар иностраних послова Русије, министар одбране Русије, руководиоци Спољне обавештајне службе и Главне обавештајне управе Генералштаба. Слободан Милошевиш је после вишесатног разговора усвојио низ мера, укључујући изјаву о пристанку на повратак избеглица, спремности да се започну преговори са Приштином о будућности Косова. Ми смо све то представили канцелару Герхарду Шредеру, који је у то време био председник ЕУ. Али он је, позвавши се на председника САД, рекао да је одлука Милошевића недовољна за прекид бомбардовања.

Тако су се потврдиле наше најгоре претпоставке да су бомбардовања Југославије била циљ да се покаже спремност САД да примени војну снагу ради увлачења земаља које се противе орбити своје једнополарне хегемоније. Балканска земља је постала први објекат оружаних дејстава САД у циљу обустављања процеса формирања вишеполарног уређња света, заменивши га једнополарним светом.

Сенка Либије

После доласка у Белу кућу Барака Обаме ситуација је почела да се мења. Државни секретар САД Хилари Клинтон признала је постојање вишеполарног света. Амерички неоконзервативци, чија је парола после хладног рата била формирање једнополарног света на челу са САД, у многоме су изгубили свој утицај на администрацију Обаме. Актуелни амерички председник, не одустајући од вођства САД у свету, почео је да гради спољну политику у тежњи да задобије као савезнике европске земље и да неутралише државе које не деле погледе САД на поједине догађаје у свету.

Желели бисмо да се ограничимо овом костатацијом. Ипак почели су да се дешавају догађаји који изазивају забринутост. Имам и виду деловања НАТО-а у Либији. Када су се армијски одреди верни Моамеру Гадафију кретали ка центру опозиционих снага – Бенгазију, СБ УН донео је резолуцију 1973 о затварању неба изнад Либије. Проглашен је циљ резолуције: заштитити цивилно становништво. Плашећи се великог крвопролића, Русија и Кина нису ставиле вето на ту резолуцију, сматрајући да је реч о стварању услова који би омели Гадафија да ангажује своју авијацију у јеку грађанског рата. Али мандат који је у складу са овом резолицјом добила Северноатлантска алијанса, био је у потпуности прекршен. Авијација НАТО-а је бомбардовала копнене снаге Гадафија, његове дворце и командне тачке. Гађани су и цивилни објекти. Увећавао се број жртава међу цивилима. Фактички почела је да се реализује операција ликвидације постојећег режима у Либији.

Не желим да ме схватите као заштитника Гадафија, управљача који се деценијама колико се налази на власти у Либији беспоштедно обрачунавао са онима који су се усуђивали да му противрече, уводио диктаторски режим у земљи. У своје време Гадафи је подржавао тероризам, чија је једна од жртава био амерички путничи авион, експлодирао изнад Локербија. Једном речи, либијски лидер, благо говорећи, није заслужио симпатије чак пошто је одустао од подршке тероризма и променио курс ка зближавању са Западом. Ипак све то не значи да се може игнорисати мандат добијен од СБ УН и отворено се придруживати једној од страна у грађанском рату који је захватио државу чланицу УН.

Преседан НАТО дејстава у Либији врло је опасан, посебно за оне регионе и земље где је усијана ситуација и чија политика не одговара захтевима НАТО-а. Ако се са те тачке гледишта окренемо Балкану, како ми се чини, потенцијална опасност од разбуктавања међуетничких конфликата постоји данас углавном на Косову и у Босни и Херцеговини. На Косову су се већ десили оружани сукоби између НАТО снага КФОР-а и Срба који живе у северном делу Косова и Метохије. При чему НАТО снаге су иступиле на страни Приштине, која намерава да огради косовске Србе од Србије и да уведе царину на тренутно непостојећој граници. У септембру ове године министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров састао се са генералним секретаром НАТО-а Андресом Расмусеном. У разговору наш министар је дотакао ситуацију на Косову. Карактеристично је што се он при томе кареторично успротивио онима који сматрају да Либија може да постане „модел за будућност“. Нема, како се каже, дима без ватре.

Противречност данашњице је између права народа на самоопредељење и територијалне целовитости држава. Велику улогу у тој противречности одиграо је распад СССР и Југославије. У случају СССР уз све сложености пошло је за руком да се избегне крв приликом изласка савезних република из СССР. Распад Југославије се десио корз низ ратова. Али не само то. Успехом је овенчан излазак из Југославије и формирање самосталне државе Црне Горе, што се десило не војним, већ политичким путем. То је у првом реду велика заслуга два народа.

Али на Балкану још увек постоји експлозивна ситуација створена распадом Југославије. Усвајањем Дејтонског споразума пре 15 година чинило се да је пошло за руком да се изгради државна структура у Босни и Херцеговини која се састоји од Републике Српске, Муслиманско-хрватске федерације и независног округа Брчко. Ипак, по мишљењу многих експерата, ова државна структура пуца по свим шавовима. Хрвати теже аутономији. Република Србска се стално бори за обнову својих права која јој одузима Високи представник. Он би требало да прати поштовање мировних споразума, а у ствари преузео је на себе функцију врховног управитеља БиХ. 2006. године Република Србија одустала је да испуни препоруке према којима се у суштини ликвидира њен аутономни статус, декларисан Дејтонским споразумом.

Плашим се да сенка либијске операције НАТО-а може да падне на Балкан. Овај сценарио није тако нереалистичан и неопходно је трагање за решењима како он не би био остварен.

Буре барута

Русија заузима принципијални став у погледу болних тачака које се до данас испољавају после распада Југославије.

Русија не признаје независност Косова и Метохије, самтрајући ову покрајину органским делом Србије. Али желим да питам у своје лично име (већ низ година нисам представник руског руководства): ако Запад поздравља издвајање Косова из Србије, пошто су Албанци који га насељавају тражили независност, зашто се истим тим мерилом не може прићи компактно насељеном србском становништву у северном делу Косова и Метохије, где се, између осталог, налазе православне светиње од којих не одустаје и не може да одустане Београд? Другим речима, зашто се треба окретати, чинило би се, од реалне могућности да се путем поделе Косова избегне експлозивна ситуација?

Русија се залаже против претварања БиХ у унитарну државу, не сматрајући то развојем Дејтонског споразума, чија је основна вредност управо у томе што је он изградио модел суверених односа три народа у БиХ. Ако се говори о развоју Дејтонског споразума, очигледно треба у оквиру БиХ јачати суверена права босанских Срба, босанских Хрвата и босанских муслимана. Други путеви воде ка крвопролићу.

Желео бих реченом да додам још једну црту руске политике у погледу Балкана. Они који сматрају да Русија тобоже иступа против уласка балканских земаља у ЕУ, хотимице или нехотице изокрећу њен став. Москва одлично схвата оне узроке који вуку балканске земље у ЕУ. Упоредо са тим Русија тежи томе да учешће у ЕУ не ослаби наше везе са балканским земљама – економске, културне, политичке.

Истовремено тешко је претпоставити да ће Русија одустати од негативног односа према проширењу НАТО-а, посебно пошто се ова војна организација све чешће појављује ван граница Европе и све више примењује оружану силу против оних земаља које ни мало не прете европској безбедности. Разговори о тенденцијама претварања НАТО-а у политичку организацију све мање одговарају сварности.

Балкан је регион где је нагомилавана енергија бурета барута. Балкан је прошао фазу турбулентних геополитичких помака. Балкан је граница три цивилизације: западноевропске, источноевропске и азијско-муслиманске. Од решавања насушних проблема народа у том посебном региону зависи стабилност и безбедност вишеполарног света који се ствара.