Оправдање за теревенчење

 Ко је био у скупим и престижним московским ноћним клубовима, никада неће заборавити ту непоновљиву атмосферу пијанчења и туге, која твори метафизички ефекат.

Пробивши се кроз кордон обезбеђења, обученог у црна одела, као за сахрану, које прави границу са спољашњим светом, ви ћете се наћи у царству, у којем је се све може, а истовремено, ништа није дозвољено. Строгим прописима су забрањени сви облици агресивног понашања, али врело средиште свих задовољстава, просто мами на кршење свих правила.

За разлику од свих других светских ноћних клубова, уз изузетак амстердамских геј-клубова са црним собама за разврат, московски ноћни клуб позива у максимални провод. Не на плес ради плеса, не на стајање у бару због пића, не у случајна познанства, ради дружења, него  на стахановско премашивање плана у свим сегментима теревенчења, до потпуног лудила и заборава.

Девојке у максимално скраћеним мини-сукњама, уз пијане вриске, знојаве од плеса и коктела, усађују се у вашу потсвест, излазе на површину и разилазе се по саунама, викендицама, јазбинама и брлозима. То је важније од посла, породице, разума и животних циљева. Провод — то је најважнија занимација, која је достојна препричавања и зависти.

По узору на клубове који постављају критеријуме, ради цела индустрија забаве у нашем друштву. Разлика је само у квалитету асортимана. Смеса радости и туге — то је национални коктел незнабоштва и хришћанства, баханалија и покајања. Лева рука хвата девојке за задњицу, десна, не заборавља, да се, на крају крајева, прекрсти. Радост и туга —то није мирење верских противречности, него њихов сукоб који узнемирује душу.

Нисмо иживели древне обреде незнабоштва, него по старом, са похотом и крицима, прескачемо ватру и поносни смо на реалну или умишљену авантуру великог блуда. Чедност се доживљава као фригидност, уздржаност — као импотенција. Али, туга се рађа у самом жару забаве, изједа човека и уз необјашњиве муке, провод претвара у моменталну животну драму.

Чак и они, који се никада нису много проводили, крију у себи те потенцијале, и дрхте од приземних и ниских жеља. Никада ми у свом животу нисмо пронашли златну средину — она нам делује малограђански. Олигарси, политичари, режисери, музичари, заштитници права, снаге безбедности — сви слојеви нашег друштва су окупирани паганском тежњом за задовољствима.

Временом, трансформисана, ова страст се огледа у задовољавању сујете, грађењу кула од песка, или правих. Притајена, арогантна, а истовремено и стидљива, машта о раскошу, такође је одраз нашег неизбежног незнабоштва. А завист према онима, који су своје назнабоштво остварили у животу, такође је одлика незнабоштва. Хришћанство се често чини само као љуска, који разбија наш незасити дух безобзирне радости. У другим земљама нам брзо постаје досадно.

На Западу нема тог паганског жара. Он је тамо под забраном моралног васпитања, које је еволуирало током векова, образовања и основа хришћанског учења, иако се хришћанство претворило само у инерцију. Живимо у земљи са запањујуће покретљивим моралом, каквог нема ни западно ни источно од нас. Дубоко смо аморални, спремни на озбиљно самооправдавање, а наша туга је туга за идеалом, који нисмо достигли. Али, њега ни не треба достизати. Он је — схоластички продукт нашег закаснелог покајања, и наше хришћанство живи у нашим крокодилским сузама.

Да бисмо савладали наш вечни расцеп душе, ми не тражимо посао, ни сопствену одговорност, него заборав. Идемо у ноћне клубове, дискотеке, плесне сале, у провод, као на главна места у нашем животу.

Немамо стрпљења ни снаге да се променимо. Страшно нам је када савест спава, а страшно нам је и када се она пробуди.